„Драга државо, обраћавам се као неко ко је тек у основној школи, и као неко ко можда још нема довољно искуства да би у животу пуно филозофирала. Ипак иако сам млађа особа, видим једну врло негативну ствар која се спомиње у нашем друштву а то је одражвање геј параде.
Тзв параде поноса. Не знам конкретно шта је ту понос, али сексуалност не може то бити никако. Управо тиме већ почињете нервирати просечног Србина, јер своју сексуалност намећете као неки успех који сте постигли. Kакав је то успех? Kако год се осећали сексуалност је стечено стање приликом рођења и ви нисте никако заслужни за то.
Друго, противим се геј паради јер не желим да се било ко љуби држи за руке и шета у кожним гаћама у центру града, док око њих шета хиљаде полицајца и војника са тенковима. Не желим да се одлажу спортске манифестације, не желим да се град блокира да би 100 људи прошетало, и то већиина њих нису ни геј особе ,веч људи који добијају паре од разних страних организација, како би промовисали неке идеје.
Не желим да видим две тате како шетају дете, дете мора имати мајку и оца као и ја сама. Не желим да гледам две девојке како пипају груди једна другој док пролазе поред историјских институција и религијских објеката. Не желим да ми неко своје сексуално опредељење намеће свих 7 дана кроз „Недељу поноса“ зато што сматрам да се за њихова права мора другачије борити.
Немам ништа против њих, један наш другар из оделења је геј, каже да се тако осећа од како зна за себе, па опет ни он нема намеру да шета улицама и да своју приватну ствар „набија на нос“ другима. Оно што је приватно, мора да остане приватно, све остало је бахатост и треба је санкционисати на све начине, под условом и да ти начини не подразумевају насиље.
Слободнимедији