Oни за које је васкршње празновање завршено, синоћ су допутовали с празничног мини-одмора. Главна железничка станица била је једно од места на коме су се у недељу увече сусретали Београђани који се враћају својим редовним обавезама и гости који су решили да празничне дане проведу у престоници.
Свако у свом филму и у својој журби. Тек ретки су примећивали да је ове године атмосфера на станици, која скоро 135 година опслужује путнике, нешто другачија него раније. Возова на њој далеко је мање у односу на број који се сваког пролећа могао видети на њеним перонима, а овај Васкрс за Главну железничку је последњи, јер на њој од лета возова виша уопште неће бити.
Од јула, станица на коју пуца поглед с врха Немањине, више неће бити главна железничка, већ ће то бити Прокоп.
– Дошла сам да сачекам ћерку која се с другарима враћа барским возом. Чим сам ушла на станицу видела сам да ми је нешто чудно, да нема толико људи као претходних година и да су перони полупразни. У реду да хоће да редукују саобраћај, али мислим да не треба да је укидају јер је на одличном месту – оценила је педесетшестогодишња Београђанка Милица Павловић.
Ускршња слика са станице, није се свидела ни двадесетогодишњој студенткињи економије Наташи Мирковић.
– Откад сам уписала факултет редовно користим воз јер сам из Суботице, а возом између ова два града имам одличну везу за релативно мале паре. Нешто сам начула да се прича да ће станица бити укинута, али сам мислила да од тог нема ништа. Али, када сам сад видела да је станица за Васкрс празна, а само пре годину дана у исто време је овде врвело, јасно ми је да ће је дефинитивно затворити. Мислим да је то грешка и да ће већини одлазак на ону другу бити баш компликован – истакла је Наташа.
Док је у станици, синоћ око пола осам, још био новосадски воз, деловало је да на њој ипак и има људи. Чим је он отишао и чим су се разишли они који су путнике пратили, на станици готово да није било људи. Тек двадесетак-тридесет који су и даље чекали долазак барског воза. Мало галаме што се могла чути нису они стварали, него групица весељака из оближњег бифеа. Била је то прилично сабласна слика на станици која је главно железничко чвориште у земљи од 1884.
На питање о томе како им делује последњи Васкрс на њеним перонима, позитивне одговоре немају ни поједини радници у здању у Савској улици.
– Шта да кажем? Не свиђа нам се што је гасе. Већина нас на њој посао ради свим срцем, поготову што смо били свесни да службујемо у једној од најлепших станичних зграда у земљи, згради која је пуна историје. Прокоп јесте модеран, али нема душу као ова, нити је на таквом месту. Али, не одлучујемо ми… – поверио се један од станичних службеника.
Ова запажања радника на станици нису пука сентименталност и везаност за објекат стар скоро век и по, јер је то станица на коју је истоварен први београдски аутомобил, станица кроз коју је пролазио „Оријент експрес”. То је станица на коју су се пред сваке новогодишње празнике искрцавали бројни туристи, али и станица која је многима од 1884. била прва тачка с које су кретали у своју београдску животну причу.
Ако је за утеху, здање на углу Савске и Карађорђеве би неке будуће празнике требало да дочека као музеј посвећен историји наше земље.
Празник под бомбама
Овогодишње васкршње вече можда неће бити упамћено као једно од лепших у историји Главне железничке, али оно свакако у тој историји не спада ни у најгоре. Ту би се пре свега могли сврстати васкршњи дани 1944. Те године на Васкрс Београд је бомбардован, а једна од мета била је и Главна железничка станица. Бомбама су је најпре оштетили нацисти, а онда три године касније у току ослобађања Београда од Немаца. Овај други удар, како бележе хроничари, био је кобнији за станицу јер је тада озбиљније оштећена. После рата је обновљена, али део своје некадање лепоте је заувек изгубила. У току обнове станичне зграде половином прошлог века, са стране која гледа ка Карађорђевој уклоњене су две бочне куле, једно од главних обележја из предратног периода.
Политика