Када је, пре две године, млади Пироћанац Данило Пенић почео лабораторијско истраживање пеглане кобасице, није ни слутио колико ће му израда мастер рада бити тешка, јер о том производу старопланиског краја литературе – нема.
„Моје истраживање се састоји од тога да откријемо који су то мали организми који доводе до тако квалитетног укуса, односно мириса и поспешују да обично месо постане тако квалитетан производ“, објашњава овај студент мастер студија биологије у Нишу.
У томе му свакодневно помаже менторка која је магистрирала на сиру са Радан планине, а прва у Србији докторирала на кајмаку.
„То је с једне стране тешко зато што своје резултате немате са чим да упоредите, а с друге стране занимљивије него да идете већ утабаним стазама“, нагласила је Наташа Јокић, ванредни професор ПМФ-а у Нишу.
Они који пеглану кобасицу праве деценијама, попут Предрага Станковића, који се тим послом у Пироту бави пола века, кажу да је тај производ права наука, те да је о њему сигурно тешко писати, али га је још теже правити.
„Кобасица се суши на промаји 40 дана и свакодневно се, ујутру и навече, пегла флашом. Осамдесет пута треба да је скинете и окачите да бисте је пеглали како би била доброг квалитета“, објашњава Предраг Станковић Мрња из Пирота.
Жеља тих младих људи је, кажу, да повежу науку и привреду, јер у производњи здраве хране виде останак младих на селу.
Тања Жугић Петровић, професорка на Високој пољопривредно-технолошкој школи у Прокупљу, истиче да је важно направити добар спој науке и те производње, организовати младе људе са села, запослити их у селима управо у производњи висококвалитетне традиционалне хране коју у Србији имамо.
А да је од идеје до реализације потребно неколико храбрих корака, доказују и они који су град заменили селом. Неки од њих су на тржишту већ познати произвођачи здраве хране из Србије.
РТС