Репортери „Новости“ у Требињу, „престоници“ Срба Источне Херцеговине, граду Дучића, Капора, сунца и платана
ПРЕКОМАНДУ у град на Требишњици, војници у бившој Југи доживљавали су као – осуду. Данас ретко ко одоли пред лепотом овог древног града. Све тече, све ври, као у мравињаку. И све је у непоновљивој лепоти те чудесне вреве испод платана, међу чемпресима, у мирису зрелих смокава, нарова, уцвалих олијандера.
Тишине у Требињу нема ни ноћу, јер и у ситне сате неко запева са прозора, као када се у давна времена певало само о љубави. Ко да одоли и да је срцем не пољуби. Мало је, на кугли земаљској, а на једном месту толико лепоте. Лепоте прошлог у сагласју са садашњим.
Можда нам све ово не би ни изгледало толико чудесно лепо, да се овде није ратовало. Ниједан рат, па ни последњи, није заобишао Требиње. То време се памти, али, чини се, с више снаге да се – потисне.
– Ратови су прошли, време је, децо, да се живи – говори нам сапутник Вељко Ћук.
Зауставили смо овог човека, успут, идући од Стоца према Требињу. Вељко Ћук је био радостан што, каже нам, може да покаже шта је некад, а шта је данас његово Требиње. Путовао је с нама у сасвим супротном смеру више од три километра од куће, само да ми будемо „на правом путу“. Оном који овдашњи Херцеговци желе да крену путем светла новог времена. На том путу нема горчине, ратних слика, мржње… ничега што би затамнило ово време у коме се живи, „само док у новчанику има пара“.
Ћук нам, после дуге вожње, признаје да би био срећнији када би нам казао да за све младе људе „који су се узалудно школовали“ у Требињу има посла. То је перспектива за коју, у име требињске младости, не може да каже да је и – извесна.
– Можда би била извеснија када бисмо могли да укротимо политичаре који нас развлаче и располућују – каже Ћук. – Једни вуку у Бањалуку, други овде, за себе… трећи преко брда. Стално иду тамо у Дубровник неки, нови каравани… Када бисмо могли све то да укротимо и спојимо на нашем, заједничком путу, била би то наша највећа победа. Највећа победа овдашњег народа.
Био је ово дан који је ухваћен у мрежи летње жеге и спарине. Али овде нема такве, кроз коју се не види ведрина неба и зеленило Требишњице. Кроз ту ведрину изоштравају се догађаји прошлог, преплићу се са садашњим. Ово је град великана српског песника Дучића, књижевника и сликара Момчила Моме Капора. Ово је град напора у коме се народ, на поукама прошлости издиже у будућност. Вељко Ћук, наш сапутник, прави је примерак Херцеговаца чији се ум уз камен и Требишњицу на светлости оштри, како би путника намерника усмерио… не само да залута, већ да прими причу. Овдашњу, исконску. А то је да нема одлагања, кашњења ни пропуштања сваке шансе да се та прича најлепше представи.
И, тече жива бајка засута херцеговачким мирисима каквих нигде на свету нема, само овде. Ту бајку, али ону у којој има и других бића коју је кваре – оставио нам је и велики Дучић у својим „Јаблановима“. У песми српског поете јабланови, као људи час шуме, под жутим месецом који залази за хуме, далеке и црне, ко слутње и снови. Да ли је сањао велики песник да ће се овде живот одвијати између споменика Јелени Анжујској и посвете уписане у камен Моники Белучи. Између, свако тражи и проналази себе, као што су се проналазили млади људи којима је „Рањени орао“, сниман овде, вратио трептај некадашње требињске љубави.
А песник Дучић… Пребегао после оног рата, умро у Америци, а испоштована је његова жеља тек 2000. године да буде овде сахрањен. Имао је визију да има наде за Србе и да од Требиња може да се направи модеран и цивилизован град. Требиње је, за разлику од касаба, модеран у сваком смислу.
Пењемо се на брдо светлости. Овде је Грачаница, иста она, готово као Косметска. Манастир, порука и опомена која ових дана има сву своју пуноћу и одговор на дивљања са свих страна. Изградили су је Срби из оне Америке у којој су Херцеговци потврдили памет, мудрост, сналажљивост, који нису у завичају. Проклетство је то: најтеже је бити пророк у свом селу.
Старим градом, између камених сводова, древних чесама, промичу свакојаки људи поред Дучићевог споменика. Разни људи, свакојаким језицима говоре. Једни заустављени, овде у предаху, из Дубровника, од Мостара. Други допутовали из Херцег Новог, одавде ће наставити пут… ко зна куда. Остали ће тек тамо кренути, када овде предахну. Дубровник је на тридесетак километара одавде, преко брда. Али, нема више оних дуванских каравана, тргује се нечим другим… Осети се близина мора.
– Нисмо ми створени да путујемо далеко од родног прага нити да живимо на мору – кажу нам Херцеговци. – Увек се, пре или после, покаже да је то искушење. Слана вода није за пиће и тамо за нас нема сталног боравка.
Успут додају да ли је тачно ново истраживање молекуларних биолога да су ћелије херцеговачког мушкарца највиталније од свих народа света. Замишљају да би се ускоро могли појавити купци тих, њихових ћелија, на чему ће озбиљно порадити.
КАМЕН И ТРАВА
НА путу између Требиња и Гацка, малена је Билећа. Градић за кога се може рећи да је љути камен на љуту рану. И, ма колико то било тачно, јер овдашњи људи живе од чудесног билећког камена, не би било потпуно тачно. Ово је родно место професора Јефте Дедијера, географа. Владимира Гаћиновића, српског књижевника и духовног зачетника Младе Босне. Радослава Братића, књижевника и драматурга. Душана Вукотића, филмског редитеља, југословенског оскаровца, Јефте Бошњака, народног хероја… Карла Малдена (Младена Секуловића)…
МЕТОХИЈА ДИШЕ ГАЦКУ
ИЗ Требиња смо се упутили у Гацко. У сумрак. Овде смо застали пред графитом „Метохија је душа Србинова“. Забележили на тренутак живот на тргу. Камера наших фото-репортера зауставила је лепоту градића од кога је, у сваком смислу, надрасла овдашња термоелектрана. Надрасла, јер га је сачувала.
ТАКО ЈЕ ГОВОРИО КАПОР
СРБИ имају једну лошу особину, када се говори да треба да будемо јединствени. Они стално и стално мисле да би то јединство требало да се догоди у неком Сава центру или на стадиону Црвене звезде. Да сви дођу, да буде служба божја и милион људи. Да се сваком да по диплома и, да то чује цео свет. Док се ми тако договарамо гласно, гласно и свађамо, Хрвати у тишини уједињују земљу. Јер, у западној Херцеговини школски систем је као у Загребу. Уџбеници, све исто. Монета је из Загреба. Војска хрватска – говорио је Момо Капор.
УМЕТНОСТ ТЕЧЕ
ТРЕБИЊЕ је током читавог лета град непресушне уметности. Она тече, непресушна је.
На Тргу песника, сваке године с почетком јесени у Требињу су Дучићеве вечери поезије.
Тих дана овде је песма и поезија инспирисана великим песником. Тада се окупи читав букет цветова српске поезије. То је празник који смењује празнике позоришта, ликовне уметности, аматерску игру на даскама. Ти зраци стваралаштва греју град на Требишњици.
Вечерње Новости