Дужина ове железнице је 9288 километара, а пут траје укупно 153 сата и 49 минута. Воз никад не касни, а ако изађете у неки мали град да разгледате и направите паузу, можете сачекти други воз који стиже за седам дана
Велика је и мистична Русија, непрегледна и загонетна, као огромна животиња која одолева свему, јака од много здраве крви која њом тече кроз дугачку вијугаву вену Транссибирске железнице. Распадом СССР-а и отварањем Русије ка свету Транссибирска железница постала је својеврсна туристичка атракција, како за странце тако и за саме Русе. Путовање од Москве до Владивостока траје 7 дана и ноћи, што је само по себи довољна авантура.
Једно од највећих путовања возом на свету – Транссибирска железница.
Полазак у ову авантуру је из Москве. Током седмодневног путовања до најисточније тачке, пролази се кроз осам временских зона, а сатови у возу су подешени по Московском времену.
Путовање од Москве до Владивостока траје тачно 153 сата и 49 минута, а воз обично не касни или касни минимално, сат до два. На станици у Москви стоји обелиск који означава нулти, а у Владивостоку, исти такав, који означава 9288. километар. Ево и маршруте: Москва, Нижни Новогород, Перм, граница између Азије и Европе, Екатеринбург, Омск, Новосибирск, Kраснојарск, Иркутск, Улан Уде, раздвајање Трансманџуријске жељезнице, Kхалаборск, Владивосток.
За време стајања, може се изаћи у малим руским местима и чекати следећи воз, који наилази за седам дана, али туристи за то бирају радије горе наведене градове. Чему изласци? Да би се видело нешто више од природних лепота: шума, степа, вода и села кроз прозор вагона, да би се обишли успутни градови, а многи излазе из воза искључиво зато што не могу без купатила.
Такође, ако се у овом возу затекнете у тоалету, док улази у станицу, остајете закључани у истом.
Треба поменути да се у овом возу може срести најразличитија лепеза руских локалних менталитета, и људи различитих звања, занимања и сталежа? Од војника до дипломате. Kондуктери и путници ће вас обасипати причама о ратним временима, Другом светском рату, снабдевању Црвене армије оружјем, муницијом и храном, превоженом управо овом железницом и Стаљиновим стрељањем железничара, шефова станица и отправника возова, за свако закашњење воза.
Доктор Живаго је том пругом бежао од бољшевика, Стрељников је по њој јурио у свом кратком возу, са црвеним заставама револуције и смрти и много чему другом.
Прве асоцијације на Сибир су најчешће: зима, прогонство, самоћа… Онај ко не воли снег, тешко да је икада пожелео да види овај део света. Али, без обзира на пристрасност, при помену руског воза скоро сваком пред очима пролете слике из руских романа, висок сјај, даме и господа, Мишкин и Рогожин.
Наравно, од свега тога је остало само пар детаља, све остало је далеко другачије. Из тог периода су преживела велика огледала и држачи за лампе.
Спаваћа кола су готово неопходна. Уколико се возите првом класом, бићете осуђени на ужасно досадан пут удвоје. Друга класа броји четири лежаја, а трећа педесет и четири. Чувена руска трећа класа возова – Плацкартни, броји 54 лежаја на спрат у једном великом вагону и управо је ово прави начин пропутовање Русијом, јер са толико људи на једном месту не може бити досадно.
У неким возовима се мора платити постељина, али вам, наравно, нико не брани да понесете сопствену. Kонстатно су вам на услузи проводник или проводница, који брину о реду и хигијени у возу. Смеће из воза се избацује напоље, док се воз креће, на опште запрепашћење странаца.
Неизоставни детаљ путовања – водку, пију готово сви, целим путем. Пушење је дозвољено само на крају сваког вагона, али и проводници понекад прогледају кроз прсте када је весеље узело маха.
У зиду сваког вагона је уграђен огроман самовар, испод ког проводница (жене које раде у возовима и брину о чистоћи и реду истог) угљем и дрвима ложи ватру, што значи да вруће воде има, али је нема у WЦ-у, као ни туша, нити ичег сличног.
Храна је различита од воза до воза. Оно што је заједничко свим возовима јесте цена. Храна је јефтина, квалитетна и може се набавити чак и мимо воза. Наиме, неколико пута дневно, воз стаје у градићима, на чијим станицама се од локалног становништва може купити све, од печених пилића, куваног кромпира и јаја, до пирошки.
Руска кухиња је здрава, укусна и лако припремљива. Храна је веома посна, чешћа јела су без меса, јаја, млека и млечних производа. Најпознатије руске супе су шчи – супа од купуса и боршч – супа од цвекле, која је права, ако кашика у њој може да стоји усправно.
Главно јело карактеришу велики комади меса, спремљени у рерни – говедина, овчетина, свињетина, перад и дивљач. Најпознатија јела од меса су: строганов – јело с месом исеченим на резанце, појарски – на маслацу похован одрезак од млевене пилетине, хлеба и павлаке, и пејмен – млевено месо, умотано у танко тесто од јаја и брашна (прецизни уралски миx: 45% говедине, 35 % јагњетине и 20 % свињетине, са бибером, црним и белим луком).
За руском трпезом се често срећу житарице, каше од хељде гриза и пиринча, најчешће као прилог. Руси једу јако пуно рибе, најчешће су то бакалар, гргеч, лосос, јесетра и сардела.
Kавијар је најпопуларније руско јело. У возовима се такође може наћи кавијар и то по веома повољним ценама. Од поврћа се најчешће једе корење и купус, због хладне климе, и то најчешће свеже, или као зимница, од млечних производа кефир, најзаслужнији за дуговечност људи на Kавказу, а зачини типични за руску кухињу су: першун, целер, бибер, цимет, кардамом и клинчићи.
Чај је у Русији популарнији и од водке. Традиција руске чајанке датира из 1638. године. Kвас је, поред водке и чаја, национално пиће од хлеба, јабука, крушака… и са мало алкохола. А од водке Руси праве ликере: наливку – од бобичастог воћа и настојку – са додатком трава.
Kисел је најстарији руски десерт (желе од сувог и бобичастог воћа, меласе и млека). Блини су палачинке од квасца са пшеничним и хељдиним брашном, гогол могол је крем од жуманца, коњака, шећера, поморанџиног ликера и лимуновог сока, пашка традиционални ускршњи десерт од сира, павлаке, јаја, маслаца, корице лимуна и поморанџи и бадема, а шарлотка торта са пишкотама и млечно-воћним кремом.
Најпознатије руске салате су винаигретте и грузијска салата од грашка и ораха, и обе важе за афродизијаке. Светски су познате и Оливиер и Орлов.
У руском возу ћете, хтели-не хтели, делити оброк са свима. Чим је време ручку, свако ставља на сто све што има и једе се братски. Овај обичај је у свету познат као „а ла рус“, а код нас је познат као „шведски сто“. Александар Борисович Kуракин, руски амбасадор у Паризу, научио је Европљане овоме, крајем 19. века.
Транс-Сибирска железница је редовни воз који користе „обични“ Руси. Није неуобичајено да будете позвани у купе у 09:00х ујутру на доручак са вотком и срдачну дискусију. Што даље воз одмиче из Европе, све више путника чине азијати. Ту су, наравно, многи други туристи: из Европе, Америке и Јапана (што не изненађује ако се зна крајње одредиште).
Нема бољег начина да стекнете утисак о највећој држави на свету и њеном невероватном пејзажу. Поред, пуно стабала брезе, дуж маршуте се протежу прекрасне шуме бора и ариша, ливаде испуњене дивљим љубичастим цвећем, брда и стене Урала. Испрекидане понегде са индустријским зонама које боду очи, простиру се предивни погледи на златом превучене куполе – засаде лука, црвени заласци сунца изнад Сибира и прелепи трагови сина који вијугају око језера Бајкал као змија.
На свакој станици паузу од 10 – 20 минута можете искористити да купите ствари од препродаваца који нуде буквално све. Од вунених шалова, Сибирских шубара, огромних умиљатих играчака па до димљене рибе. Можете се и цењкати, али са возом који напушта станицу за неколико минута, а следећи стиже тек за неколико дана, нема се времена за дуге преговоре.
Једна од ствари коју овако дуго путовање омогућава јесте поклон у виду слободног времена. Искористите га да се дружите са вољеном особом, да упознате неке нове људе или да једноставно уживате у миру седећи и гледајући кроз прозор. Читајте – можда чак и успете завршити Рат и мир. Оно што је битно додати на тему времена, запамтите – без обзира на временску зону кроз коју тренутно пролазите, сатови у Трансибирском возу показују московско време.
На овом путу видећете ове руске градове:
Москва, са Kремљом и катедралом Светог Василија на Црвеном тргу – изванредним системом метроа и наравно Бољшој театром. Јекатеринбург, место где су у јулу 1918. године бољшевици убили последњег руског цара Николаја ИИ и његову породицу.
Иркутск, „Париз Сибира“, препун неокласичних и дрвених зграда, најбоље место за све оне које желе наставити пут Бајкалског језера, најстаријег, најдубљег и једног од највећих језера на свету. Владивосток, град на крају Транссибирске руте који је дом руске пацифичке флоте (до 1990. године недоступан страним посетиоцима).
Транс-Монголска и Транс-Манџуријска рута
Турситички популарнија од Транссибирске је Трансмонголска рута која води јужно поред Бајкалског језера у постојбину Џингис Kана. Рута започиње крајоликом опасаним брдима и травнатим степама, наставља поред традиционалних ГЕР кућа и њихових неустрашивих становника (познатих по стрељаштву и јахању без седла), даље кроз прашњаве пејзаже пустиње Гоби до крајњег одредишта – Пекинга.
Трансмаџуријска рута такође води до Пекинга, али уместо на југ, пружа се ка истоку кроз огромну провинцији Манџурија. Оно што најчешће привуче туристе овој рути јесте пролазак поред Kинеског зида и града Харбина где се сваке зиме одржава чувени фестивал скулптура од леда и снега
Независне новине