Нема власти на овом свету која не заслужује непрестану критику – а поготово је заслужују (апсолутно све) власи у Србији… али критика власти је, да кажемо, само почетак посла и у извесном је смислу рођена – иако донекле заостала у развоја – сестра оне Бодријарове теорије која копа замку и чека да стварност упадне у њу. Шипак би, рецимо, Марксове теорије дочекале тај дан да се Лењин & Цо нису потрудили да стварност силом угурају у калуп теорије. Оно, факат, стварност се ту није баш добро провела – и ми смо је испробали, далеко јој лепа кућа – али то ни мало не умањује исправност метода који би се народским речником могао сажети у крилатицу: ако то се стварност не допада, не кењај, но је мењај.
Током ових двадесет и шест година вишестраначја – током којих смо се на силу Бога ипак изборили да се због критике власти не иде у мардељ – није ми промакло да су најжешћи критичари свих режима листом такозване ванпартијске личности које на практичан политички ангажман гледају као на смрдљив сир и које лебде високо изнад ситуације уверене да су – текстуално оплајпичивши власт – урадили главнину посла и да им преостаје само да у топлини својих домова чекају неочекивану силу која решава све да се однекуд појави и среди ствар.
Није ово критика критике и критичара власти, како би се на први поглед могло учинити – о, не, о већини од њих, бар оних из српске еурозоне – имам високо мишљење и сматрам их врло способним особама, пре је ово жал због њиховог упорног одбијања да се загазе у сенкруп политике – а сенкруп је права реч за овдашње политике – и да се прихвате грабуља и лопате. Јесте то прљав посао, али пазите – ако најобразованији и најбољи дигну руке од политике, она неминовно допада шака најгорих, најпохлепнијих и најбезобзирнијих којима је сенкруп природно станиште и којима на памет не пада да га очисте.
Иако је то јасно као дан, већина наших кабинетских критичара власти и дан данас чудом не може да се начуди зашто нема слободе медија – слободе уопште, – што је крајње бесловесан став, јер слобода – осим у високопарним папирнатим повељама – није нешто што свакоме припада по рођењу и што се подразумева, него стање које се осваја, за које се треба изборит, ако треба и силом, као што смо се током деведесетих силом – било је ту и људских жртава – изборили за овај минимум демократских тековина и – сутрадан после петог октобра – престали да се боримо, очекујући да улицама српских вароши потеку мед, млеко и хашиш, а када поменуте ствари нису почеле да теку, онда су се теоретичари и критичари наљутили на и Ђинђића и све се вратило у летаргију. У којој ћемо, како ствари стоје, остати док нам драги Бог не подари неког Лењина који ће стварност насилно прилагодити укусу и потребама критичара.
Данас