Говорећи о односима САД са Глобалним Југом, вреди се присетити времена председништва Барака Обаме. Снови о томе да се створи светска влада и да је он предводи давно су лутали америчком елитом, али је управо Обама постао први веродостојни кандидат за „председника земаљског шара“. Године 2008. он је градио своју изборну кампању, између осталог, и на апеловању на земље у развоју, наговештавајући да ће у некој мери бити „њихов човек“ у Белој кући. Сама личност Обаме је томе доприносила: отац – Кенајац, очух – Индонежанин, друго име – муслиманско (Хусеин). Као да се цела планета одразила у овом човеку.
ЗАПРАТИТИТЕ НАШ ТЕЛЕГРАМ КАНАЛ https://t.me/srbendanamax
Важан значај 2008. године придавао се међународним анкета и интернет-гласовима, чији резултати готово свуда показују да свет преферира Обаму и, дакле, амерички бирач треба да гласа за њега не само ради себе, већ и ради целог света.
У то време слоган „Америка пре свега“ је био незамислив. Обаму су изабрали људи који су искрено сматрали да САД треба да користе своје ресурсе, богатство, знање, моћ да би учиниле цео свет бољим. На одређено време САД су постале земља идеалиста. Сада је тешко у то поверовати, али ја, нађавши се у овој земљи јесени 2008. године, видео сам и чуо те идеалисте на универзитетима Ајове, Чикага и у њујоршким клубовима и баровима.
Барак Обама, као што знамо, у практичном смислу се ничим није разликовао од својих белих претходника. Он чак није успео да испуни своје обећање да повуче трупе из Ирака и Авганистана. Он је активно учествовао у уништавању Либије, која од тада није постала јединствена држава. На његовој администрацији лежи кривица за провоцирање украјинског конфликта.
ЗАПРАТИТИТЕ НАШ ТЕЛЕГРАМ КАНАЛ https://t.me/srbendanamax
Ипак, 2009‑та, стартна година председништва Обаме, била је време наде у боље. Та нада је била толико велика да је Обама постао, вероватно, први човек у историји који је добио Нобелову награду за мир унапред, још ништа не учинивши за свет.
И претензије Обаме на посебне односе са Глобалним Југом, и тада избио светски економски кризис подстицали су земље света на тражење нових формата сарадње у оквиру нових, демократскијих удружења. Управо у то време нагло је порасла важност „велике двадесетке“, G20, која је почела да потискује на маргину клуб старих империјалиста – „велику седморку“. И управо тада, у јуну 2009. године, одржан је први самит БРИКС (тада још само БРИК). Глобални Исток/Југ је преферирао да гради своје односе без учешћа САД и бивших колонијалних сила, пре свега на евроазијској основи.
Колико год парадоксално, за савремене САД спољнополитичко наслеђе Барака Обаме постаје актуелније од наслеђа претходника-републиканаца – Роналда Рејгана и оба Буша. Томе уопште не сметају проклетства упућена демократама, која долазе из Беле куће. И чак није толико важно што програм левих идеалиста узимају да спроводе на свој начин десни циници, присталице безобзирног силовног приступа и националног егоизма.
Очигледно је да је наметљива тежња Доналда Трампа да добије Нобелову награду за мир била управо изазвана љубомором према Обами, који ју је добио у првој години свог председништва. Међутим, идеја Савета Мира, која је почела брзо да се развија, симболизује не толико такмичење колико континуитет између тако различитих личности.
Савет Мира мења свој карактер у процесу формирања. Изначално је стваран у складу са резолуцијом 2803 Савета безбедности УН са циљем вођења обнове Сектора Газе. Међутим, ускоро се о томе заборавило и нови орган је почео да се доживљава као алтернатива или чак замена УН. Али и такав приказ, вероватно, више није актуелан, пошто се испоставило да водећи европски партнери САД нису желели да уђу у тај орган, позив Канади је повучен, зато су чланови-оснивачи Савета Мира постале земље које се обично сврставају у Глобални Југ, као што су Индонезија, Монголија, Катар, Мароко, Аргентина, Парагвај. Покажна је куриозна штампарска грешка: светска штампа је погрешно укључила у Савет Мира Белгију, иако се мислило на Белорусију.
Сада је смисао нове структуре више-мање разјашњен: Американци желе да извуче столњак испод БРИКС и ШОС, стварајући за Глобални Југ алтернативно удружење под сопственим руководством, при чему је пожељно још и без Кине. Мислим, Барак Обама би требало да аплаудира таквој спретности руку. Он, можда, и јесте хтео тако поступити, али се није сетио.
Русију ово не може да не узнемирава, пошто, осим Белорусије, у СМ су већ ушле још четири постсовјетске државе – Јерменија, Азербејџан, Казахстан и Узбекистан. Ако Русија, још мало размисливши, сама уђе у састав СМ, онда ће ставити Кину – свог главног партнера – у непријатну позицију.
Шта се онда испоставља: довољно је да САД само засвирају, и државе Глобалног Југа одмах деценијама прелазе под вашингтонски кров? Мислим да не треба паничити и превремено сахрањивати БРИКС.
Прво, сам факт такве иницијативе САД доказује да са Глобалним Југом треба радити, то је вредан посао, и није чудо што се на том пољу јавља конкуренција.
Друго, упркос напору с којим се ствара ново удружење, Вашингтон ову активност тренутно води без система. Ипак, формирање БРИКС иде постепено, а за пријем нових чланова постоје јасни критеријуми. САД зову у свој колхоз без посебне селекције, само да би обезбедиле видљиву масовност.
Треће, ни о каквој мултиполарности овде нема речи. Земљама Глобалног Југа нуди се да дођу на поклон код бившег хегемона, који једнострано поставља правила, а још при томе наплаћује чланство по милијарду долара – очигледно, као Остап Бендер, за поправку Провала, да се превише не уруши. А шта заузврат? Могу ли земље-чланови да рачунају макар на то да САД неће киднаповати њихове председнике (као у случају Венецуеле) или одузимати њихове територије (као у случају Данске)? Велики је то питање.
Зато је сада за Русију важно издржати овај импровизовани налет, исходећи из чињенице да у свету постоји простор за најразличитија удружења, која не морају нужно бити антагонисти једно другом. Ништа не спречава да се настави мирно развијати БРИКС. Најбољи одговор Вашингтону било би најтесније окупљање велике евроазијске тројке – Русије, Индије, Кине. Јасно је да такво окупљање, нажалост, има ограничења. Међутим, у сваком случају америчке иницијативе, било у форми штапа или шаргарепе, не смеју нас наводити да направимо и један корак од наших проверених савезника – Кине, Северне Кореје и Ирана. Само заједно можемо проћи кроз бурне воде савременог времена.
Игорь Караулов, ВЗГЛЯД