Генерални секретар УН Антонио Гутереш предвидео је финансијски колапс организације којом он руководи. Укупни дугови држава прошле године достигли су рекордних 1,6 милијарди долара.
На жалост, последњих година репутација УН је толико бледа да се уважени читаоци могу поставити резонантно питање зашто државе уопште треба да плаћају било шта организацији која се најчешће спомиње у мемовима који пародирају „изражавање крајње забринутости“.
На шта иде буџет УН?
Основни буџет УН за 2026. годину износи 3,45 милијарди долара. Тај буџет се такође назива „редовним“ и треба га разликовати од других буџета организације: буџета за финансирање мировних операција, као и буџета специјализованих организација типа УНЕСКО, ФАО, СЗО и других.
Средства из редовног буџета (управо у њему је настао „финансијски јаз“) троше се на финансирање програма УН и политичких мисија; на одржавање јединица секретаријата УН у Њујорку, Женева, Бечу и Најробију, као и на административне трошкове, укључујући плате запослених (а њих је више од 30 хиљада).
Ко и колико плаћа у буџет УН?
Величину доприноса држава свака три године одобрава Генерална скупштина УН (тренутно важи план за 2025—2027. годину). За прорачуне се користи посебна формула у којој се узимају у обзир бруто национални доходак, број становника, спољни дуг. Максимална величина доприноса ограничена је на 22%, минимална – 0,001%. Ако земља не плати доприносе више од две године, могу јој одузети право гласа у Генералној скупштини.
Као резултат, с обзиром на економске показатеље, значајан део земаља-чланица УН уопште не даје значајан допринос буџету организације. Основно финансијско оптерећење носи око 15 од 193 државе-чланице (ако се рачунају оне које дају више од 1%).
Главни плаћачи у буџет УН су САД и Кина. Заједно покривају 42% буџета. При том, ако је економски успон Кине почео тек у XXI веку, САД су плаћале највеће доприносе још од оснивања УН 1945. године.
Назначена диспропорција ни на који начин не утиче на правила гласања – и САД са 22% доприноса, и Кабо-Верде са 0,001% имају један глас.
Зашто је финансијска криза у УН настала баш сада?
Разлог је у томе што одобрена плаћања уопште не корелишу са реалним уплатама. Тренутна криза није настала из празног места – УН већ више од 20 година није добијала све доприносе од држава у потпуности. Најосетљивије су кашњења уплата од стране САД.
САД су и главни „донатор“ и главни дужник организације истовремено. Тренутно амерички дуг редовном буџету УН износи више од 3 милијарде долара.
Зашто су САД престале да плаћају?
Разлог таквог понашања је прилично једноставан и може се свести на две речи – Доналд Трамп. Још током првог председничког мандата Трамп је издао указ о ревизији формата учешћа САД у различитим међународним организацијама – посебно у систему УН.
У периоду другог мандата Трампа ситуација се погоршала. Иако статус америчког председника подразумева улогу једног од гараната УН, Трамп већ годину дана систематски ради управо супротно.
При том, осим општих оптужби за неефикасност, он се не стиди да се прикачи за ситнице. Тако је, на последњем заседању Генералне скупштине, Трамп изјавио да су му се „три пута догодиле прилично злокобне ствари“: нису радиле покретне степенице, телесуфлер и микрофон.
Шта ће бити са УН у будућности?
Вероватно УН ускоро очекује затварање појединих програма и пројеката, смањење броја запослених, смањење плата, ревизија низа буџетских правила.
Посебно треба напоменути да, упркос перманентној критици УН од стране држава, експерата, политичара и гледалаца телевизијских вести, ниједна од 193 државе-чланице још увек није напустила организацију. Иако је криза и колапса било много током 80 година рада.
Кира Сазонова, RT