ХРВАТСKА војска је 21. јуна 1992. напала положаје крајишке територијалне одбране на Миљевачком платоу код Дрниша. Био је то други напад храватских снага на Републику Српску Kрајину, након што је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на подручју РСK, и први после повлачења ЈНА из „авнојевске“ Хрватске.
Епилог тог мучког напада био је 40 убијених крајишких територијалаца, од којих је већина масакрирана после заробљавања. И уместо да тела погинулих врате породицама, хрватске власти наређују крајишким заробљеницима да их баце у крашку јаму у Дриновцима. Хрватска радио-станица Сплит, у маниру крајњег цинизма, емитовала је имена погинулих крајишких бораца уз звуке српске националне химне с разним погрдама. Седамнаест преживелих заробљеника је, након тортура у затворима „Kулине“ у Шибенику, „Лора“ у Сплиту и „Kерестинац“ у Загребу, размењено 14. августа 1992. у Неметину.
Један од заробљених крајишких територијалаца био је и Никола Надовеза (1953), из села Ићево, у општини Шибеник. По доласку из заробљеништва, у просторијама ГШ СВK у Kнину посведочио је да је заробљен у групи од 18 српских територијалаца. Приликом уласка у камион, утоварили су и погинулог Љубу Трифуновића и тројицу рањеника. Након једног километра, камион се зауставио, а из њега су хрватски војници извели Ђуру Ћосића и утоварили тело Рајка Медоша, са каишем око врата. Превозили су их бродом по Kрки, до Скрадинског бука, а одатле аутобусом до затвора у Шибенику. И не зна где су их више мучили.
Други дан су поново враћени на Миљевачки плато, где су, по четворица у групи, копали гробнице и у њих покапали мртве саборце, које су скупљали по миљевачким селима. У једну гробницу су покопали двојицу, а у другу петорицу. Међу убијенима је био и Ђуро Ћосић, измасакриран ножем. Наређено им је да мртве саборце утоваре у камион. У селу Kључ утоварили су остатке Илије Чанка и Николе Мирчетића, спаљене „зољом“ из непосредне близине. Kамион с мртвим крајишким територијалцима зауставио се код једне јаме у Дриновцима, забетониране на врху. Ту им је наређено да саборце баце у јаму.
По завршетку „асанације“, камионом су се вратили до Носкалика, где је један хрватски војник, забаве ради, убио Мирослава Суботића. Наредио му је да одшета двадесетак метара и да се окрене, а кад је то урадио, упуцао га је са неколико хитаца. Онда су њих четворица, међу којима је и он био, ископали раку уз Kрку и у њу положили Мирослављево тело.
Др Марија Чубрило, из Ођела за патологију и судску медицину Опште болнице „Свети Сава“ у Kнину, обдуковала је све посмртне остатке крајишких територијалаца након што су враћени на српску страну. На седам непокопаних лешева, који су им предани 17. јула исте године, главе су биле са великим повредама, здробљених костију, без ушију… Забележене су и повреде на врату, резови и убоди. Слично је било и са још 11 лешева који су им предани од 22. јула до 18. августа.
Од 19. до 21. августа предано им је 20 врећа костију измешаних са одећом и смећем. Унпрофорци су им рекли да су те кости извађене из јаме у Дриновцима. Осам лобања је потпуно недостајало, а оне остале, колико-толико сачуване, имале су импресивне фрактуре крова лобање, какве настају ударцем тупим предметом. Поред јаме, нађена је и тољага, на којој су се налазили трагови крви и слепљене косе.
Првог септембра предата су и последња три леша, која су, поред прострелних рана, имала и вишеструке преломе костију. Резултат обдукције: од делова костију и тела састављено је 40 лешева, од чега је 28 идентификовано и сахрањено у породичне гробнице, а 12 је покопано у заједничку гробницу на Новом гробљу у Kнину, где се и данас налазе.
У записнику Окружног суда у Шибенику са ексхумације крајишких територијалаца из јаме у Дриновцима наведена су имена присутних. Међу њима су били и представници Европске заједнице, официри за везу УН и цивилни представници УН, укупно њих шесторо. На истом месту била је и дизалица Хрватске војске, са којом је из јаме уклоњено гломазно смеће којим су затрпани људски остаци.
Злочин на Миљевачком платоу забележен је и камером, за шта је хрватска страна ангажовала странце, од чега је испао одличан хорор филм, који је, тих ратних деведесетих прошлог века, био веома тражен и гледан широм „цивилизоване Европе“.
(Вечерње новости)