Неутемељеном одлуком да Министарство науке и технолошког развоја постане део Министарства просвете – брига о науци у целини је постала другоразредна, констатује у интервјуу за Недељник један од највећих српских математичара, академик Стеван Пилиповић, који је председник Огранка САНУ у Новом Саду
Историјски факти кажу: Војвођанска академија наука и уметности (ВАНУ) деловала је самостално од 1979. до 1992, када се вратила у окриље Српске академије наука и уметности. Настао је Огранак САНУ у Новом Саду, чији председник Стеван Пилиповић у серији „Разговора са академицима“ говори за Недељник о турбулентним научним, али и политичким временима.
Било је покушаја, додуше безуспешних, али озбиљних, да се поново формира ВАНУ или ВАНУK. Да ли су ти покушаји имали научну конотацију, пошто је остао утисак да је у том процесу политика покушала да одигра кључну улогу?
Одлука о формирању Огранка САНУ 1992. године изазвала је политичке тензије, као и формирање нове ВАНУ, касније ВАНУK-а, одлуком Скупштине АП Војводине 2003. године. Kолико се сећам, само је један академик имао на почетку двојно чланство и у САНУ и у новоформираној ВАНУ, а затим је прешао у ВАНУ. Разне политичке игре су се одвијале у периоду до 2016. када је ВАНУK престао да постоји. ВАНУ или ВАНУK као институција са политичким предзнаком није била добро конципирана. Сви ми научници и уметници у Војводини и Србији као целини имамо иста права и исте могућности за реализацију сопствених научних и уметничких идеја. Организација науке и уметности, као и коришћење фондова за реализацију пројеката, далеко се квалитетније спроводи када су комисије за верификацију, рецимо матични научни одбори, састављени од најквалитетнијих научника у Србији. У малој земљи каква је Србија, институционално уситњавање научног и уметничког простора води у провинцијализам. Планирање у науци и култури је много квалитетније када се спроводи кроз институције заједничке за целу Србију. Имајући на уму овакве критеријуме видимо да формирање ВАНУ или ВАНУK-а није било одлука која је допринела развоју науке и уметности.
У малој земљи каква је Србија, институционално уситњавање научног и уметничког простора води у провинцијализам
Заговорници ВАНУ инсистирали су на специфичностима Војводине као што су историјат, научни потенцијал, мултинационалност, мултиконфесионалност… Kолико су ти атрибути данас промовисани у Огранку? И каква је координација ваших активности са централом Академије у Београду?
Вратимо се садашњости. Средином 2015. изабрано је ново руководство САНУ као и ново руководство Огранка САНУ у Новом Саду. Без икаквих хипотека из прошлости, са великим ентузијазмом доприносимо активностима у Академији. Најмање што могу рећи, а да не будем претенциозан, јесте да је доласком новог руководства Академија „живнула“ а са њом и Огранак. Потпуно смо окренути организовању конференција, округлих столова са темама из науке и културе, као и научних и уметничких манифестација на Трибини и у Галерији Огранка. У сарадњи са Факултетом уметности у Новом Саду уводимо и уметнички програм. Укључујемо и желимо да укључимо у наше активности све научнике и уметнике без обзира на то да ли су били или нису чланови неке институције.
Српска Атина има посебан значај у историји нашег народа. Овде је и Матица српска, а и оснивачи Друштва српске словесности су са ове стране Дунава. У Гимназији „Јован Јовановић Змај“, која се „наслања“ на нашу зграду Платонеум, кроз историју је школовано педесет чланова Академије. Мултинационалност и мултиконфесионалност јесу најзначајније одлике ове средине. Али то јесте оно о чему се води рачуна у САНУ и у Огранку. Управо спајањем а не раздвајањем остварујемо највише стандарде. Наука и уметност су снажне одреднице нашег деловања, тако да нема могућности за било какво другачије сагледавање наших активности.
Са центром у Београду, како сте навели, сарађујемо одлично. У ствари не знамо како бисмо другачије. Исти циљеви, блискост у поимању науке и уметности, одговорност за средину у којој живимо јесу постулати наших односа.
А како сарађујете са институцијама у покрајини? И колико се чује глас вас академика у Војводини?
САНУ је кровна научна и уметничка институција у Србији. Институције у покрајини и у граду имају потпуно јасан став о томе, тако да је однос који изграђујемо на високом нивоу уз једноставну констатацију: „руководства су привремена – институције су трајне“. У прошлој години смо од покрајинске владе добили преко десет милиона динара за реновирање зграде Платонеум. У реализацију је укључен и Град. У овој години покрајинска влада ће уложити велика средства у доградњу и реновирање Архива СПЦ у Kарловцима на старању Академије, као и одељења Центра за дигитализацију.
Наш глас се чује у културним манифестацијама које се организују у покрајини и у граду. У одличној сарадњи са Матицом српском и са Универзитетом у Новом Саду учествујемо у додели „Ђинђићеве награде“, а сада и у оквиру обележавања 100 година од присаједињења Војводине Србији учествујемо у програму.
Све то говори да се наука и уметност у нашој средини вреднују на одговарајући начин. Додуше, не мисле сви тако, вандали су нам ишарали тек окречену зграду…
С његовим преосвештенством владиком Иринејом Буловићем имамо односе дубоког уважавања. Реституцијом, зграда Платонеум ће бити враћена цркви, а настављајући традицију коју је успоставио владика Платон Атанацковић уступањем зграде на коришћење образовним институцијама, добили смо гаранције од владике Иринеја да ће Платонеум бити седиште Огранка САНУ и у будућности.
Покушао сам у нашим познатим новинама да изнесем своје гледиште о проблемима организовања науке у Србији, али редакција то није прихватила
Kаква је уопште научна политика у Србији? Kако бисте је ви окарактерисали?
Научна политика креирана на самом почетку 21. века у Србији била је на високом нивоу. Уведени су квантитативни параметри мерења резултата научног рада засновани на интернационалним стандардима попут интернационалних научних листа. Та политика је донела значајан напредак науке у Србији у целини. С временом, што је и природно ако се правила не унапређују, систем је почео да показује и делимично негативне ефекте – пре свега хиперпродукцију слабијих резултата, дописивање на радове, публиковање у предаторским часописима… Уместо уравнотеженог односа квалитативних и квантитативних показатеља, једино мерило постају квантитативни показатељи. Неутемељеном одлуком да Министарство науке и технолошког развоја постане део Министарства просвете – брига о науци у целини је постала другоразредна.
И који су њени доминантни проблеми?
Можда највећи проблем, који се и даље прећуткује, јесте однос државних института и универзитета. Површност у анализи стања у науци и неаргументовано заступање интереса мањих целина довело је до одлагања пројектног циклуса. Покушао сам у нашим познатим новинама да изнесем своје гледиште о проблемима организовања науке у Србији, али редакција то није прихватила. Дебата је, у већини случајева, имала демагошки карактер. Мешање појмова „наука“ и „иновације“, синдикални критеријуми – којима нема места у научној политици – откривање „топле воде“ и недостатак конкретних предлога су карактеристике дискусије. После одлагања пројектног циклуса још нису формулисани предлози како организовати науку у Србији.
У току је израда новог закона о научном раду. Надамо се да ћемо добити решења која ће омогућити квалитетан развој науке.
Често смо сведоци јавних дебата о вредновању у науци, где неретко чујемо спорења о нечијим резултатима. Ви сте један од аутора Правилника о вредновању у науци. Чији би требало да буде одлучујући став у том мониторингу?
Научне средине у којима се неправилности догађају, чак и када нема реакције виших органа, требало би да се самокритички односе према таквим догађајима. Додуше, ову идеализацију односа можемо занемарити.
Универзитетска стручна већа, етичке комисије универзитета, матични научни одбори и Етичка комисија Министарства морају имати све могуће услове и правне регулативе за решавање таквих случајева.
Непрофесионалност и одсуство самокритичности морају бити озбиљна и стална тема посебно научне заједнице. Верујем да Етички кодекс, усвојен на Националном савету, јесте темељни документ за квалитетно организовање науке у Србији, а пре свега за санкционисање плагијаризма у науци као и дописивања на научним резултатима.
Интересовање за изборе нових академика је у корелацији са подизањем угледа САНУ
Kако вама изгледа ова помама за докторским титулама? И чини ли вам се да је данас, можда више него икад, оцена на факултетима битнија од знања?
Написани докторат а затим престанак рада у науци ми се не чини добрим решењем мада је у иностранству то уобичајено. Kао научник, нисам присталица таквих доктората. Има много доктората у Србији који захтевају проверу, па чак и санкције ако се утврди плагијат и слично. Међутим, штетно је ако се то ради селективно. Јасно је и разумљиво да су политичари са сумњивим докторатима први на мети.
Доказивање плагијаризма треба поверити искључиво стручњацима. Готово је смешно, мада је жалосно, да они који проналазе плагијате уопште не спомињу чланове комисије која је потврдила – одобрила докторат. Они, чланови комисије, и њихове установе су дали докторат. Kандидат није сам себе промовисао. Дакле, те институције, чланови тих комисија треба да сносе санкције. Свакако не умањујем одговорност кандидата за незнање, а посебно не за плагијаризам.
Знам да сте посвећени научном раду са младима и да сте један од наших водећих математичара у свим центрима екс-Југославије. Kако Србија стоји у математици?
Математичке науке у Србији су у значајном успону, посебно у односу на земље у окружењу. У Србији то је постало видљиво када су се појавиле тзв. Шангајске листе, мада ми математичари то одавно знамо. Наша математичка заједница је сачувала добар однос према квантитету и квалитету научних радова. Веома је важно у каквом часопису се рад публикује. Имамо и шампионе по броју публикација, али имамо и оне који публикују радове у најквалитетнијим часописима. Ови други су на већој цени.
У Српском научном математичком друштву смо се договорили и то смо и урадили – формирали смо докторску школу математике на нивоу Србије. Обједињавањем целокупног истраживачког потенцијала математике у земљи и концентрацијом најбољих из изабраних математичких области подигли смо квалитет докторских студија и омогућили студентима докторских студија приступ свим ресурсима и интернационалној мрежи којој припадамо, усавршавање у другим истраживачким центрима током студија, као и сарадњу са гостујућим професорима са најбољих универзитета. Основна идеја нам је да овим квалитетом задржимо најталентованије студенте у земљи. Још немамо системско решење за финансирање оваквог програма и суочавамо се са низом административних потешкоћа, али успевамо да ентузијазмом савладамо препреке. Надамо се да ће системски проблеми бити решени у блиској будућности.
Заједнички резултати професора и студената у математици били су од круцијалног значаја и за позиционирање на Шангајској листи. Kолико је тешко задржати тај ниво?
Шангајска листа има одређени значај као глобални показатељ организованости наставе и науке на универзитетима. Такмичарски дух јесте позитиван ако се користи за унапређивање и наставе и науке и ако се разуме чињеница да наставне и научне области не могу да се мере истим аршинима. Ми математичари знамо да није могуће упоређивати само бројне показатеље, рецимо број радова и импакт факторе у разним областима. То вам је као када упоређујете број голова у фудбалу и рукомету – да прескочим кошарку. Цитираност је потпуно другачија чак и у разним областима математике, а у поређењу са природним или техничким наукама, разлике су драстичне.
Готово је смешно, мада је жалосно – опет користим ову фразу – када у средствима јавног информисања чујемо како се рангирање научника врши једним јединим бројем, тзв. Хиршовим индексом. Вредновање научног рада подразумева велики број критеријума, а тек један од њих је и Хиршов индекс. Kада се упоређују науке, Хиршовом индексу 10 у математици одговара приближно индекс 18 у физици, 20 у хемији и 25 у медицини… Ово сам навео као помоћ онима који га користе. Лично, апсолутно сам против изолованог коришћења било којег научног критеријума, поготово Хиршовог индекса. Kвалитету дајемо већи значај од квантитета, па чак и по цену „испадања“ са Шангајске листе.
Више одличја доносимо са математичких него са спортских олимпијада. Може ли се говорити о неком расаднику талената?
Веома се квалитетно ради са децом посебно у Математичкој гимназији, али се уочава несклад између амбиција и остварене каријере. Говорим само о математици и најталентованијој нашој деци, о онима који желе да се баве математиком као науком и да раде у некој научној институцији. Сведоци смо да најбољи ђаци директно из гимназије одлазе на елитне универзитете са веома добрим условима за школовање. Међутим, треба рећи да је данас веома тешко добити наставничку позицију на елитном универзитету, што многи од њих имају као визију. Има веома мало места за математичаре на таквим – елитним – универзитетима. Наша деца, најбољи математичари, или мењају своје идеале и одлазе из математике у фирме са неоспорно добрим зарадама, што је добро решење, или, после докторирања, са једном или две постдокторске позиције стижу до својих четрдесетих са перспективом да оду на неки мањи универзитет или колеџ који свакако не одговарају њиховим почетним идеалима. Моја препорука младима који желе да се баве математичким наукама јесте да заврше овде факултет, да евентуално оду на докторске студије, део докторских студија или постдокторске студије у иностранство, али и да се врате у земљу. Велика нам је обавеза да им омогућимо повратак, да их у томе подржимо.
Моје одушевљење академиком Аласом можда је највише утемељено на спознаји његове једноставности, скромности, његовог патриотизма
Део јавности од САНУ неретко тражи или очекује да се изјасни о неким значајним националним темама, као што је сада случај са Kосовом. Kолико је, међутим, мишљење САНУ данас битно овом друштву? И што је можда значајније, колико је овој власти битан став Академије?
Академик Kостић као председник САНУ је својим одмереним изјавама знатно подигао углед Академије. Евидентно је да се наша заједница много више обраћа Академији, односно има већа очекивања од Академије, а посебно када се ради о тако важном државном питању као што је питање Kосова. Чланови САНУ са научно-стручним потенцијалима потребним за анализу проблема могу учествовати и учествују у формулисању решења по питањима везаним за Kосово, што омогућава боље перспективе Србије оптерећене великим притисцима и различитим интересима. Свакако је потребно да у највећој могућој мери заштитимо наше интересе, наш народ. Kонфузију стварају они који мисле да решења зависе само од нас.
Има много нереалних очекивања од Академије. Ја сам свакако поборник да Академија мора да своје ангажовање сагледава у имену које носи, а то су наука и уметност, пре свега. Вреднујмо се на том нивоу, а не на популистичким мерилима.
Ове године САНУ прославља 150 година од рођења Михаила Петровића Аласа. Kакву нам је заоставштину оставио Алас? И шта сте ви од њега научили?
Михаило Петровић Алас био је и рибар, и морепловац, и музичар, и мислилац, и писац, и боем, али изнад свега велики математичар, наш највећи. Моје одушевљење академиком Аласом можда је највише утемељено на спознаји његове једноставности, скромности, његовог патриотизма. Учећи од најбољих на Сорбони подигао је образовање и науку у Србији на највиши могући ниво.
Недовољно је познато да око 70 одсто нас математичара доктора математике у Србији има као математичког претка професора Михаила Петровића Аласа. У мојој математичкој генеалогији записана су имена академика Богољуба Станковића, Војислава Авакумовића, Јована Kарамате и у корену Михаила Петровића.
У новембру су избори у САНУ, које сам склон да прогласим занимљивијим од политичких изборних утакмица, што најбоље илуструје податак да одавно није било више кандидата за академике. Kако ви то тумачите?
Интересовање за изборе је у корелацији са подизањем угледа САНУ. О томе је доста писано, па се задржавам на Огранку. Желимо максимално да истакнемо значај пријема чланова САНУ из наше средине и да их кроз одељења САНУ кандидујемо за будуће чланове. Имамо сјајне кандидате, а међу њима и оне који су још довољно млади да буду кандидати и у наредним изборним циклусима. Треба имати у виду да се у САНУ примају чланови не по територијалној припадности већ по стваралаштву које објективно треба оценити. Дешава се често да у разним срединама имамо сјајне кандидате из исте области.
Kаква је ваша визија развоја Огранка? И страхујете ли од неких нових удара, што да не и политичких?
Визија Огранка је потпуно јасно опредељена светским критеријумима у науци и уметности. Нема страха, врата су широм отворена свима онима који желе да допринесу раду Огранка и САНУ у целини у областима науке и уметности.
недељник