Стручњаци Архива Србије из отвореног Архива Османског царства у Истанбулу преузели 14. 893 странице; Срби били закупци солана, скела и рудника, служили у војсци и морнарици
ПРВЕ асоцијације на живот Срба у Османском царству су исламизација становништва, зулуми и устанци. Улазак наших истраживача у турске архиве помало је начео неке предрасуде, па и ону да је српски народ 500 година живео тешко под турском влашћу. Тек рашчитана документа сведоче да је Београд био транзитни центар, а да је велики број Срба служио у османској војсци. Османска држава била је толерантна према свим грађанима.
То потврђује и ферман султана Сулејмана, законодавца из 1560, којим спречава злоупотребе при сакупљању пореза у Смедеревском санџаку. У ферману се наводи да се сваки починилац има казнити, чак и ако је то санџак-бег! Ипак, у националној свести, казују историчари, остало је сећање на посрнулу и ослабљену османску државу из 18. и 19. века. Најновија документа, међутим, потврђују да је у 15, 16. и делу 17. века она била снажно устројена, а владар заштитник свих њених становника, без обзира на верску или националну припадност!
– Та документа су скоро једини непосредни извори за познавање унутрашњих прилика под којима су живели Срби и други балкански народи у доба османске власти на Балкану – каже оријенталиста и архивиста Ениса Аломеровић, која ради на обради докумената у Архиву Србије. – Разноврстан корпус докумената из османског периода резултат је великог административног и војног апарата турске империје, који је био добро организован.
Кao што је већ познато, др Мирослав Перишић, директор Архива Србије и Угор Унал, генерални директор Дирекције државних архива Турске, крајем 2015. потписали су протокол о сарадњи. У истанбулском архиву, међу десетинама милиона докумената, налази се и више стотина хиљада страница значајних за историју српског народа. После потписивања отпочело је истраживање у Османском архиву у Истанбулу, на тему „Срби у документима турских архива у периоду од 1450. до 1700“, а као резултат 14.893 копије страница докумената у дигиталној форми пронашле су своје место и код нас.
– Преузете копије докумената османске државне администрације, путем којих се одвијала службена кореспонденција на свим нивоима државне управе, у највећем делу се састоје од дефтера, затим докумената који су издавани на највишем државном нивоу – фермана, разних хукмова и берата – говори Ениса Аломеровић. – Из такозваних Јоклама дефтера из 15, 16. и 17. века може се закључити да су у османској војсци важно место имали хришћански војници.
Један од докумената , Бајракли џамија у старом Београду
Из богатих извора може се видети да су Срби били закупци државних прихода од солана, скела, пиринчаних поља и рудника. На наведене податке указује дефтер главне канцеларије за закуп скела и солана у Нишу из 1694. године.
– Војна снага Османског царства није била садржана само у копненој војсци, већ и у морнарици – објашњава Аломеровићева. – Поред морнарице постојала је и речна флотила на великим рекама, нарочито на Дунаву. У дунавској флотили служили су хришћански мартолоси као посебан војни ред који је од 15. до 18. века био обавезан да иде у војску. У замену за службу, имали су нешто повољнији статус од осталог становништва.
Разни су извештаји из којих се види да су дунавску флотилу, почетком 17. века, чинили различити бродови – шајка, фрегата, калите бродови, као и разни отворени бродови који су се, према неким документима чували у Београдској тврђави. Међу документима је и телхис (саопштење) великог везира о одређивању такса чуварима бродова у београдском зимском скровишту.
– Из грађе се види да се од старешина узимала такса за бродски превоз и да је Београд био стратешки центар из којег се роба даље разносила по многим крајевима Европе – каже Ениса Аломеровић.
Ениса Аломеровић,Фото П. Митић
Постојање моста у Београду, којим се вршио извоз робе, потврђује документ из 1526. о поправци у којој је учествовао Заим Али Ћелебија. Међу посадом београдске тврђаве постојали су коњаници који су као мустахфази (чувари тврђаве) уживали тимарске приходе уместо плата и о томе сведоче бројни документи.
– Сачувана документа говоре и о функционисању османског система – каже Аломеровићева. – Пронашла сам документа која говоре о праву жена, из којих се види да је османска држава штитила удовице, без обзира на веру и националност. Обрачун прихода од руде бакра у близини Пећи може се видети у документу из 1569, који је написао београдски кадија. Занимљиви су и документи из 1691. о обнови капије на Смедеревској тврђави.
СРПСКИ У ТУРСКОМ
– ВЕКОВИ под османском влашћу на Балкану данас су свакако део заједничке историје – наглашава Ениса Аломеровић. – Занимљиво је да Срби кувану кафу зову турска, што је погрешно. Познато је да Турци много више пију чај, него кафу. Као што постоје турцизми у српском језику, тако исто постоје српске речи које су ушле у званични турски односно османски језик. Оне се могу видети у званичним актима, катастарским пописима становништва – дефтерима. То су речи старац, сиромах, војник, јунак…
Новости
ОСМАНСКО ЦАРСТВО
Оснивач Османског Царства је Осман, који је предводио турска племена у Битинији, провинцији у Малој Азији. По њему је и држава коју је створио 1299. године названа османском.
Орхан (1326-1362), Османов син, преуредио је и чвршће организовао војску и основао ред јаничара. Када је заузео готово целу Малу Азију, пренео је престоницу у Брусу.
Орхан је заузео полуострво Галипоље (1354) и као први турски освајач ступио на Балкан. Мурат I (1362-1389) пренео је престоницу у Једрене (1369) и поразио српске феудалце на Марици 1371. Погинуо је у боју на Косову пољу 1389. Његов син и наследник Бајазит I (1389-1402) постигао је низ победа: победивши у косовској бици, Србију је везао вазалским обавезама, покорио је Бугарску (1393), а крсташку војску потпуно разбио код Никопоља (1396).
Бајазит I је, 1402. код Ангоре, у бици с татарским ханом Тамерланом до ногу потучен и заробљен. Овај пораз привремено зауставља османску експанзију. Мехмед II Освајач (1451-1481), значајан као ратник (заузео Константинопољ и учинио крај Византијском Царству 29. маја 1453, Србију 1459, Босну 1463), заслужан је и за учвршћење тимарског система и јачање централне власти.
Селим I (1512-1520) освојио је простране области у Азији и Африци и завладао Сиријом, Палестином и Египтом. Последњи абасидски калиф се упутио у Цариград мада ће се титула калифа свих сунитских муслимана носити међу османским султанима тек од почетка XVIII века.
Син Селима I, Сулејман II Величанствени (1494-1566, владао од 1520), искористивши успехе свога оца, ојачао је своје поморске снаге и заузео острво Родос. Његова копнена освајања су значајнија: освојио је Багдад, већи део Угарске после победе над угарском војском у бици код Мохача (1526) и северну Африку (са изузећем Марока). Опседао је Беч, али без успеха. Османско Царство у његово доба доживљава свој апогеј како војни тако и културни. Покорени немуслимански народи имали су у османској држави слободу вере. Били су ослобођени војне обавезе и као замену су плаћали султану годишњи харач (главарину), док су Турци задужени за одбрану. Уз помоћ великог везира, султан је апсолутни господар, у исто време цивилни, војни и верски.
Победом уједињене хришћанске флоте (шпанске, папске и венецијанске) над турском флотом у поморској бици код Лепанта 1571. почиње опадање турске моћи. Крајем XVI и у току XVII века настају ратови европских сила и Турске, у којима се против ње дижу и поробљени народи.
После друге неуспешне опсаде Беча, 1683 (граду је са својом војском притекао у помоћ пољски краљ Јан Собјески), и образовања „Свете лиге“ европских држава, Турска трпи све теже поразе и губи многе освојене области: Карловачким миром 1699. и Цариградским 1700. изгубила је Славонију, целу Угарску, делове Хрватске и Далмације, Мореју, Азов.
У XVIII веку, у ратовима против Аустрије (1716-1718), (1737-1739), Русије (1768-1774) и Аустрије и Русије (1787-1792), Турска доживљује нове поразе.
Почетком XIX века долази до устанака потлачених народа: првог и другог српског (1804, 1815), грчког (1821) и оснивања националних држава. Томе су знатно допринели и успешни ратови Русије против Турске и руске дипломатске интервенције. Турска је принуђена да призна независност Грчке и аутономност Србије.
После устанка у Босни и Херцеговини (1875) и рата који је водила са Србијом, Црном Гором и Русијом (1876-1878), Турска је потписала Санстефански уговор (1878), допуњен исте године на Берлинском конгресу: признала је независност и територијална проширења Србије, Црне Горе и Румуније, као и оснивање Бугарске и Источне Румелије. Морала је пристати и на аустро-угарску окупацију Босне и Херцеговине.
Крајем XIX века у Османском Царству и даље живе разне популације: Турци, Арапи, словенски народи, Јермени, Арнаути и Курди. Западне силе узимају под своју заштиту хришћанске мањине (Јермене, мароните – секту католичке цркве са либанске висоравни), мешају се у унутрашње прилике царства, чија дуговања превазилазе потрошњу, и утичу на младотурски покрет.
Када је, 1908, избила младотурска револуција, у земљи су извршене извесне уставне реформе, али је положај немуслимана још погоршан.
У првом балканском рату, против Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке, Турска је изгубила све своје европске територије осим Једрена и дела Тракије.
У првом светском рату Турска је ратовала на страни Немачке. Изгубила је и све своје азијске поседе чије становништво није било турско, те је сведена на Анадолију. Пораз у првом светском рату значио је крај многонационалног Османског Царства. Турска је 30. октобра у Мудросу потписала капитулацију.