Намера је да се уведу правила ко и под којим условима може да ради на страним катедрама, на који начин ће њихов рад да буде финансиран и како ће мрежа лектората да изгледа. Надлежност над лекторатима годинама је била изгубљена између различитих министарстава
Некада се српски језик учио на универзитетима у 30 земаља, а наша држава слала је у свет стотине лектора. Немар је довео до тога да данас имамо десетак лектората у свету, а многе катедре за српски језик преузели су лингвисти који предају хрватски, босански, па и црногорски језик. Kако би се осипање зауставило, а мрежа лектората побољшала, три министарства – културе, просвете и спољних послова – формирала су радну групу која треба да се бави овим проблемом и у чији рад су укључени и професори Филолошког факултета Универзитета у Београду, пишу „Новости“.
Намера је да се уведу правила ко и под којим условима може да ради на страним катедрама, на који начин ће њихов рад да буде финансиран и како ће мрежа лектората да изгледа. Надлежност над лекторатима годинама је била изгубљена између различитих министарстава.
„Први задатак је да радна група утврди критеријуме за избор лектора, какво образовање и искуство је потребно за тај посао“, рекао је Владан Вукосављевић, министар културе.
„Многе лекторате изгубили смо на дуже стазе. Kада наш лектор оде у пензију или из неког другог разлога напусти радно место, дешава се да на његово место најчешће Хрватска пошаље свог лектора и плаћа његов боравак. Остали смо чак и без лектората у Москви, Риму, Трсту… Приоритет нам је да прво решимо проблем у тим градовима. У исто време Хрватска има око 60 лектора у свету, а Словенија 45“, рекао је Вукосављевић за „Новости“.
Рад стручњака за језик, према међудржавним уговорима, финансирају државе домаћини – ми плаћамо странце у Србији, а друге земље наше професоре. Проблем је што у многим државама тај износ није довољно велики за живот, а има и земаља које не испуњавају свој део обавезе. Рецимо, лекторе грчког језика у Београду финансира Србија, али зато Грчка не чини исто, па нема наших држављана на катедрама славистике у Атини и Солуну.
У Kопенхагену лектори су из БиХ, наших лектора нема ни у Атини и Солуну, а и у Бечу босанско-српско-хрватски језик не предају кадрови из Србије. У Мађарској имамо два лектора, а у Пољској шест. У Пекингу их је петоро, мада постоји потреба и за већим бројем.
Многе катедре где смо некада имали своје представнике преузеле су наше комшије, највише Хрвати. Они суфинансирају, а у многим држава и у потпуности финансирају рад својих стручњака за језик, свесни важности ширења сопствене културе и језика. О лекторима је, у време СРФЈ, бринуо Завод за међународну научну, културну, техничку и просветну сарадњу, који је угашен након распада државе. До 2009. године њихов рад био је у надлежности Министарства просвете, постојала је и комисија за избор лектора, које су предлагали универзитети. Тада је неко одлучио да угаси рад комисије.
Осим прописа, приоритет је и да се реши питање финансирања њиховог рада, да се утврди како изгледа мрежа лектората и како је треба ширити.
План је да држава суфинансира лекторе у државама где не добијају довољно новца за живот од универзитета домаћина, као и да у целости плаћа боравак тамо где процени да је то стратешки веома важно. Србија, између осталог, нема лекторе ни у Словенији, Данској, Луксембургу, Белгији, Аргентини, Kуби, Израелу, Норвешкој…
У већини држава српски језик изучава се као заједнички предмет, српско-хрватски или босанско-српско-хрватски, па када студентима вежбе држи лектор из Хрватске, Црне Горе или Босне и Херцеговине, српски језик, по правилу, остане у другом плану.
Недељник