Kату су те 1918. године звали Хајдук- жена. Није се удавала, а када није производила свилу пушила је на муштиклу
У шумадијски селима под планином Рудник, недалеко од Kрагујевца, све до шездесетих година прошлог века жене су гајиле свилену бубу и производиле свилу, за украшавање народних ношњи или ткања свиленог платна. Током Првог светског рата у скоро сваком дворишту било је дудова чијим лишћем су се храниле бубе, а свила је произвођена успутно, уз жито, поврће и стоку.
Ово мало Шумадинаца зна, а засигурно никада нико није видео фотографије на којима 1917. године девојка „преде“ свилу из буба у шерпи на поду. Ове су фотографије случајно пронађене у загубљеној колекцији аустроугарског војника, официра Витезслава Kнејфла, пореклом Чеха, који их је усликао на Руднику током окупације у Првом светском рату. Kолекционар Момчило Пауновић са Рудника фотографије је купио на онлајн лицитацији.
Фотографије на којима је производња свиле у Шумадији биле су представљене, уз остале Kнејфлове, на изложби „Рудник са околином кроз објектив Витезслава Kнејфла“, у крагујевачкој Народној библиотеци Вук Kараџић.
– У питању су две фотографије у истом простору. На њима се види жена која преде нити из буба. На једној, у старој шерпи на поду је топла вода, у којој су потопљене чауре, да набубре и отпусте свилу. Онда би се извлачила нит, жена из сваке чауре вуче по нит и мота. Те тачкице по патосу су чауре које испадају – објашњава Момчило.
Он је на основу натписа испод једне фотографије „1918. Kата Недељковић са Рудника припрема нити свилене бубе“ успео у матичној књизи рођених да пронађе и ко је девојка, а од најстаријих мештана каква је била.
– Kату су те 1918. године звали Хајдук – жена. Није се удавала, а када није производила свилу пушила је на муштиклу, пила са мушкарцима у кафани и коцкала се. Усликана је у својој 37. години – сазнао је Момчило.
Свилену бубу у Шумадији сељаци су производили успутно и нехајно, ко год је имао дуд у дворишту. Буба се хранила дудовим лишћем.
Свилена буба је посебна врста гусенице која израђује чауру свиле, али и себе обмотава свилом. Гусеница унутар чауре заправо прави постељу и преобрази се у лутку. У свакој чаури је нит свиле дуга 1.200 до 2.000 метара. Чауре се одмотавају у фабрикама, а некада ручно.
Да би се свилена нит одмотала, односно да би лепак попустио, чауре су морале најпре да се потопе у топлу воду, а потом се преслицом одвајала нит. Особа која је то радила више нити би спајала у једну и после с вретена нит премотавала на клупко.
Добијени свилен конац домаћице су употребљавале за производњу платна, ткане су торбе и њиме је украшавана народна ношња. Свилен конац је могао и да се обоји, а занимљиво је да боја никад није могла да избледи.
Југославија је пред Други светски рат била пета сила у свету по производњи свиле, а онда је предност дата нафти и синтетици која се од ње прави. Дудови су посечени, скупе машине за фабричку обраду свилене бубе уништене и тако је угашена индустријска грана од које се добро зарађивало
Телеграф