Dok su pregovori između američke i iranske delegacije trajali čak 21 sat, najduže i najozbiljnije direktno nadmetanje u poslednjim decenijama kako su ga opisali u američkim medijima, već tada je bilo jasno da se stvari neće završiti kompromisom.
Teheran nije spreman da se odrekne kontrole nad Ormuskim moreuzom. Naprotiv, ključni zahtev ostaje isti – kompenzacija za 40 dana bombardovanja.
Ideja da bi Donald Tramp mogao da pristane na takav uslov deluje gotovo nezamislivo. U tom kontekstu, taksa od oko dva miliona dolara po tankeru koju Iran naplaćuje za prolaz izgleda više kao simbolična nadoknada nego stvarno rešenje.
Ubrzo zatim, usledio je potez koji je potpuno promenio pravac događaja. Umesto ranije najavljene deblokade, američka strana je odlučila da ide u suprotnom smeru – potpuna blokada Ormuskog moreuza.
Tramp je otvoreno poručio da nijedan tanker koji ima dozvolu Irana neće proći. Taj zaokret nije kozmetički, već radikalan, praktično za 180 stepeni.
I to u trenutku kada su Sjedinjene Države samo mesec dana ranije ublažile pritisak na tržište energenata, ukidajući sankcije i ruskoj i iranskoj nafti kako bi sprečile globalni energetski poremećaj.
A onda dolazi ono što ovu priču čini gotovo nestvarnom. Dva broda američke mornarice izlaze iz Omanskog zaliva, ulaze u Ormuski moreuz – i potom se povlače. Objašnjenje je da nisu želeli da iranske snage prate njihovo kretanje.
Nije bilo direktne pretnje, ali je očigledno procena bila drugačija. U toj slici ima nečeg neobičnog, gotovo nelogičnog, kao da se situacija odvija po pravilima koja nisu do kraja jasna ni samim akterima.
U međuvremenu, brojke govore više od reči. U mirnim vremenima kroz Ormuski moreuz prolazilo je između 130 i 140 tankera dnevno. Tokom aprila, u jeku razmene raketnih udara, taj broj je pao na svega četiri do šest. Sada se govori o nuli.
Potpuni prekid protoka znači da je oko 20 procenata svetskog tržišta nafte i oko 10 procenata tečnog gasa praktično blokirano, zajedno sa mineralnim đubrivima i nizom drugih resursa koji utiču na globalnu ekonomiju.
I tu dolazi do izražaja logika koja stoji iza ovog poteza. Sjedinjene Države, kao najveći proizvođač nafte na svetu, relativno su manje zavisne od tih tokova. Energetski poremećaj jeste problem, ali ne za sve podjednako. Dok jedni trpe, drugi pucaju.
U takvoj postavci, pritisak se prebacuje na zemlje koje zavise od iranske nafte – pre svega Kinu, ali i Evropsku uniju. Ideja je jasna: ako ne može Iran da popusti pod direktnim pritiskom, možda će popustiti pod pritiskom sopstvenih kupaca.
Ali taj plan ima pukotine. Da bi blokada bila stvarna, američka mornarica mora da se približi samom moreuzu. Upravo onom prostoru iz kojeg se nedavno povukla kako bi izbegla konstantne napade.
Međunarodno pravo tu dodatno komplikuje stvari – blokada luka ratnim brodovima smatra se činom agresije i daje drugoj strani pravo na pun odgovor. To znači jedno: svaka sledeća eskalacija vodi ka otvorenom sukobu.
Drugo pitanje je još nezgodnije. Šta ako države koje kupuju iransku naftu počnu da štite svoje tankere sopstvenim ratnim brodovima? Već postoji primer kada su britanske snage odlučile da ne ulaze u sukob nakon što su naišle na rusku fregatu Admiral Grigorovič koja je pratila tankere kroz Lamanš. Hoće li američka mornarica reagovati isto ili će pokušati da nametne blokadu silom?
U pozadini svega ostaje jedna teza koja se sve češće provlači kroz analize: upravo Ormuski moreuz može postati tačka iz koje će se kriza preliti u nešto mnogo šire. Jer kada se preseče tok energije, kada se u priču uključe velike sile i kada pravila počnu da se tumače različito, tada prostor za grešku postaje opasno mali.
I baš tu, između strateških odluka i nepredvidivih reakcija, otvara se pitanje koje više ne deluje kao teorija – da li se najveći globalni sukob zaista može zapaliti upravo na tom uskom prolazu između dve obale.
Intermagazin