Када погледамо како Вучић опсежно припрема београдске изборе у своју корист и од када на томе рмбачи – треба да поверујемо да он ради 16 сати дневно да сачува власт, па шта кошта да кошта. А кошта много, с обзиром да су његови изборни успеси директно пропорционални његовим неуспесима да покрене развој и подигне стандард живота грађана. Цела влада, премијерка и министри, као и државни органи служе лично њему, док су јавни послови на чекању и сва тешка питања и реформе се одлажу. Политичар с толиким неуспесима и неиспуњеним обећањима морао би изгубити све изборе. А то се не дешава и то је проблем. Испада да што је горе по друштво, то је боље по њега. Ништа не помажу хватања у лажима, лоповлуку и корупцији. Не помажу ни трагични подаци о просечној плати које је открила Маја Крек. Она је показала да 70 посто запослених има плату мању од просечне (а ни од просечне не може да се живи „просечним животом“). Њен налаз су потврдили и други истраживачи. Социјална структура Србије се свела на 80 посто сиромашних (25,5 екстремно сиромашних) који не успевају да саставе крај са крајем и 20 посто који живе добро, од чега 10 посто веома комфорно са 3.000 евра месечно и 10 посто који живе пристојно. Ова груба реалност не утиче на Вучићеву популарност, па испада да што он темељније упропашћава Србију (до избацивања у трећи свет), то ће дуже владати.
Моја теза је да концентрација формалне и неформалне моћи у рукама једног човека, уз текући процес драматичног осиромашења грађана, ствара специфичну ситуацију у којој свако сам за себе тражи излаз из безизлаза. Све што је политичко – изгубило је поверење. То је довело до губитка политичке свести и политичког резоновања. Политичка свест се маргинализује, баш као што су национална и религијска свест биле маргинализоване у Титовој Југославији. Нарочито је немогуће одржати идеју демократије и плурализма, која је почела да хвата корен после Петог октобра.
Београдски избори су важни зато што је оно црнило најмање присутно у Београду. Претпоставља се да ту још увек постоје ресурси да се уђе у битку и однесе победа над распојасаном бандом која сада влада Србијом. Београд боље стоји у погледу образовања и животног стандарда, политичке свести и ангажмана, у њему има мање страха, а више критичности и слободе. Вучић се својски трудио да маргинализује политичку свест људи све несигурнијим положајем грађана и испирањем мозга јавности, али претпоставља се да је Београд ипак сачувао политичку самосвест, довољну да се с власти отерају негативац и његови разбојници. Уколико би опозиција победила, то би био први велики пораз Александра Вучића. Од када је на власти он никада није поменуо демократију. Напротив. Говорио је да ће вечно да влада, да нико не може да га победи на изборима, да само он сам може да оде, кад му се хоће. Чини ми се да он зна да од њега нема марљивијег преваранта и човека са мање моралних обзира. Он је успоставио дистопију у којој је од аморализма и тоталне безобзирности направљен систем у коме ће и он и целокупно друштво живети. Зато је институционализовао насиље, лаж, медијску пропаганду, изборне намештаљке, клијентелизам и привилегије. Њега не мрзи да осмишљава читаву „филмску продукцију“, драмске заплете и извођење представа које се односе на измишљени рат против њега и онтолошку мржњу према западу. Он је цео државни апарат претворио у дистопичне екипе за стварање фикције – измишљених пожара које ће он да гаси. Једино ми није јасно како поједини делови српске елите верују да ће он решити питање Косова и отворити пут ка ЕУ, када сваки измишљени напад на њега лично и Србију увек стиже са запада.
Пред београдске изборе Вучић се буквално разапео од посла. Измислио је ђаволског Американца који је ухапшен у Београду наоружан пиштољем са избрисаним бројем, који је по Авганистану јурио Бин Ладена, а сада дошао у Београд, сигурно да се поигра с неким атентатом. Ухапшено је и осам странаца који су наводно снимали војне објекте. Тиме он ствара амбијент страха за београдске изборе. Ни саме изборе није препустио случају. Брижљиво је пројектовао изборне резултате. Смислио је да на београдским изборима не учествују стварне коалиције, странке и групе грађана, већ да се избори минирају тако што ће на њима учествовати мноштво листа измишљених у његовом кабинету. Од укупно 24 листе, само њих 5 су праве опозиционе групације (Ђиласова и ДС коалиције, Шапић, НДВ БГД и тандем Радуловић-Обрадовић), док су осталих 19 његови сарадници. Две листе би могле ући с њим у коалицију ако пређу цензус; ако у томе не успеју, гласови би се заједно са гласовима лажњака прелили њему.
Без обзира на све то, ипак опстаје нада да би се у Београду могао десити преокрет. Пред великим тешкоћама на које сам указала, питање је да ли је могуће да он изгуби изборе, а ако јесте, како ће се то дестити. Могуће је зато што нека истраживања и рачунице са председничких избора показују да Вучић нема већину у Београду. Претпоставља се да он ту има око 40 посто подршке. Он може саставити владу са социјалистима који ће вероватно прећи цензус. Можда му апсолутна већина и није потребна. Није никаква тајна како опозиција може да успе. Прва и кључна ствар је да се појави и развије ентузијазам код грађана да нико ко је против не изостане са гласачког места. Без тога нема ничега. Друга ствар је да опозициони гласачи своје личне преференције ограниче само на оних пет опозиционих група за које се претпоставља да ће прећи цензус и које су се декларисале да са Вучићем неће правити договор. Није сигурно да ће све оне прећи цензус, али ако се то догоди, а неке од њих добију и високе проценте, у резултату се може сабрати већина (мада се то и не мора десити с обзиром на свађе у опозицији). Такође, треба одбацити логику гласања за „победника“, за онога који има највећи број гласова, што је сада Ђилас. Ниједна појединачна листа не може победити, већ мора да се догради резултатима других странака. Зато не треба жртвовати личну преференцију како бисмо „сигурно победили“. И коначно, ово није моменат за фантазам који називамо системска алтернатива. Апсолутно добро не постоји, а теорија о „мањем злу“ за које наводно не треба гласати показала се погрешном. Прошла сам кроз то искуство и видела да та теорија није добра. Ја сам се одлучила за кога да гласам методом елиминације. Нећу гласати за Ђиласа, јер сматрам да је он део овог система, мада је бољи од Вучићевих фаворита. Шапића не познајем. Одбацила сам тандем ДЈБ-Двери, јер су ми идеолошки веома далеки. НДВ БГД и коалиција око ДС-а су ми најближи. Одлучила сам да гласам за класику, за коалицију око ДС-а и за дивну Весну Ракић Водинелић. ДС је била ту када смо пролазили кроз сва лудила у последњих 30 година. Њена мисија о слободи, правди и модерној Србији рођена пре 100 година још није остварена. Надам се да ће је остварити. Њени чланови треба да расту и изграђују се заједно са нашим грађанима који то још увек у пуном смислу те речи нису. Мој главни закључак је да без независних личности и грађана који обављају своју политичку улогу (и личност је део система!) нема независних институција које нам толико недостају.
Па, грађани и грађанке, до победе и рушења банде!
Весна Пешић
Пешчаник.нет, 22.02.2018.