О позоришту, културној политици, култури, последњем роману, ријалити програмима…
Толико тема а ипак је све стало у само један разговор са Видом Огњеновић, професороком глуме, редитељком, књижевницом, некадашњом амбасадорком…
Тема вашег последњег романа” Максимум” је хајка на људе чији су резултати засметали завидљвцима у нашој средини. Ви кажете да је „напад на људе који су изнад средине код нас домаћа радиност.“
Да, по учесталости појаве, рекло би се да су ти напади код нас доста распрострањена борилачка вештина. Не говорим о полемичким дијалозима, за њих навијам, они су пожељни, него о оном циљаном провлачењу човека кроз блато злурадих подметачина од којих се нападнути никад сасвим не опере. По правилу ми ретко бранимо жртву, него више уживамо у јарости нападача, без обзира на гадост његове муниције. Та корида је код нас једна врста друштвене игре на несрећу…..
Да ли је то на трагу онога о чему је писао Домановић да средина не дозвољава да се неко извуче из мртвог мора које влада?
Домановић је жестоко нападао мртвило грађанског мора у земљи Страдији где власт ригидно зауставља сваки и најмањи талас, јер се плаши да може да је покрене из ложишта. Нажалост, није се променило друштво, него је страдао Домановић, јер средина није могла да му опрости што је био за главу и рамена изнад ње.
Бити „извођач културних радова“ (да парафразирам Радмиловића) у Србији никад није било лако. Због чега се чини да су културни радници али и култура уопште трн у оку сваком владајућем режиму?
Па то вам је у неку руку страх од утицаја који култура има. Kултура је поље сталног немира, она почива на слободи стваралачког истраживања где се непрестано трага за нечим што је ново и недовољно испитано, било да је у питању уметност, наука, или начин живота. Политика се најчешће схвата као чврсто држање кормила и одређивање правца кретања. Она се дакле као пракса исцрпљује у билдовању сопствених кормиларских мишића на којима одржава свој режим, некад парламентарном снагом, некад популизмом, некад силом, некад демократским убеђивањем са бирачима, некад патриотском, или економском уценом, некад чврстом руком и полицијом. Kултура све те облике владавине прозире, јавно расправља о њима критички, разоткрива их… Ето, од те слободне анализе власт зазире и покушава да је некако придобије, или ућутка, мада то не признаје.
У једној емисији на питање кога би волели да виде на месту министра културе Предраг Ејдус и Јосиф Татић су изговорили Ваше име. Чак је Татић рекао да би волео да Ви будете „на месту министра свих министара“. Да ли Вам је некада нуђено то место? Ако јесте зашто сте га одбили?
То су моји добри другари и глумци с којима сам урадила своје најбоље представе. Они су то мени другарски и навијачки „додељивали“ одговорне улоге. Јесте, нуђено ми је то место више пута, међутим нисам никад ни за тренутак помишљала да га прихватим. Није то пробна сала, ни радна соба, већ врло сложена и тешка дужност. У ствари помало нехумано радно место, где ти је сваки потез уједно и разлог за кајање…
Kако Вам изгледа културна политика ове земље у последњих 30 година? Да ли је барем некад деловало да идемо ка бољем?
Не бих рекла да ту има неких судбоносних разлика. Некад су код нас култура и политика биле у безусловној спрези, па је изгледало да је културни живот планиран као важна енергија друштвеног развоја. Јесте, али уз ригидни политички критеријум.
Опасна је та зависност културе од политичке прагме, јер култура много енергије губи настојећи да свој прави замах замаскира и избегне погром.
Однос узмеђу културе и државе ни у развијеним демократским друштвима није до краја решен у корист културе. Међутим, та су друштва постигла да се културна потреба сматра чиниоцем доброг жувота и важним покретачем друштвене свести.
Ми нисмо стигли до таквог схватања. Kод нас се добар живот још увек мери количином хране за преједање до пејсмејкера, бројем кућа, за смештање бивших и будућих сродника, ширином базена у којима се брчкају голе старлете и ценом певача који бесомучно завијају у најновији слушни апарат уживаоца. То је наш концепт успешног резултата на животном путу.
Једном ми је Петар Kраљ рекао да каква нам је просвета таква нам је и култура. Да ли је био у праву?
Наравно. Пре свега културна потреба се стиче и развија образовањем, а да не говоримо о укусу и препознавању културне и уметничке вредности. Све то треба да крене од дечјег вртића односно из породице, па да се надограђује.
Изјавили сте негде да глуму не би требало да предају глумци већ редитељи. Ако се сетимо неких ранијих година тако је и било али данас све више глумаца преузима улогу професора. Због чега је то тако?
Да многи глумци се баве педагодијом и веома су добри у томе. Нисам мислила да је правило да глумци не треба то да раде, већ да код редитеља тај педагошки приступ директно произилази из редитељског поступка у сарадничком односу са глумцем. Међутим и многи глумци се баве режијом, и код нас и у свету, што такође сматрам природним, па им то искуство помаже и у педагошком процесу.
Да ли је глумцу теже да буде професор глуме само због, како сте рекли, опасности да они не могу сасвим да избегну извесно опонашање, или због још неких ствари?
Да, мислим да постоји та опасност калемарског начина, да глумац и нехотице клонира своје искуство, али, верујем, да су глумци педагози тога и те како свесни, па налазе начин да развијају код својих студената глумачку самосвест, а не имитирање узора. Усто, чињеница је да се глумци баве педагодијом уз своје сталне глумачке обавезе, па су често отсутни и тешко одржавају потребни континуитет у настави. И то сам имала на уму кад сам говорила о педагогији глуме.
Kолико је и даље одржив концепт да позоришта имају своје сталне ансамбле? Да ли ћемо икада бити у ситуацији да театри ангажују глумце само по пројектима? И да ли је то пракса која би донела више доброг или лошег?
Шта да вам кажем, то није лако питање. Иако ниједан постојећи концепт није идеалан, погубна би била свака организациона унификација позоришног живота. Јесте код нас репертоарско позориште са сталним ансамблом које се одржава државном, или градском дотацијом, водећи модел, уз мање изузетке.
Али нажалост стицајем невољних оконости, та позоришта често више личе на неке збегове, неке шелтерсе за позоришне људе, него на уметничке установе.
Но, ево, видите, сведоци смо да тај модел издржава све недаће и све своје слабости. Пре- живљава пре свега жртвовањем уметника. Они се узидавају у те ансамбле као Гојковица у зидине Скадра и тако их чувају да се не уруше. А не би морало да буде тако. Ово није тако велики позоришни простор да би било нужно да је толико испарцелисан.
Мислим да би морало много више да се ради на организацији живље и боље планиране размене представа и уметника. Овако се чинида су некако забункерисани, забетонирани
По тим матичним сценама, па се свако гостовање сматра тектонским поремећајем и опасношћу по квалитет извођења. Скроз погрешно, колико ја видим.
Глумци треба да раде широм земље и региона,пред различитом публиком, да се представе изводе репертоарски на три, или четири сцене, јер то су мале раздаљине међу градовима. Треба настојати да се ансамбли амбициозније развијају. Да би се то постигло, морала би да постоји озбиљна професионална позоришна агенција која би се тиме бавила.
А шта кажете за медијску слику о нама која нас бомбардује с малих екрана. Она, вероватно, никад није била сјајна, али данас је, имам утисак, гора него икад.
Да, камо среће да вам је то Утисак недеље, али није, него утисак скоро деценије. А мислило се да ће сви утисци бити ружичасти кад се скине Утисак недеље. У, ево, најзад смо се докопали слободе бекријања, псовки, голотиње и простачких вицева, без граница и обзира. За сваког по свашта нешто, како кажу модерни менаџери. Е па то свашта нешто, то је наша медијска слика.
Да ли је могуће да смо деведесетих и нешто пре тога имали бољи културно образивни програм на ТВ него данас?
Па, ето да кажемо, да у то време гледаоци ипак нису сматрани гомилом коју треба урнебесном галамом и бесрамним кичем одвраћати од било какве озбиљне мисли.
Kако је могуће да данас Јавни сервис није способан ни да репризира а камо ли да направи нешто слично ономе што је некад било?
Ево, видимо могуће је, а како, па рекли бисмо лако, без много труда. Треба ипак похвалити неколико програма из културе и играних серија чији су аутори успели да се одупру поплави шљокица и голих задњица, да извините за риму.
За разлику од штампаних медија који под налетом нових технологија полако губе трку, књига опстаје. Али колико се можемо надати да ће и даље тако бити ако знамо да смо први у Европи по броју фунцкионално неписмених?
Надајмо се да ће се неко досетити да за спас књижевности уведе једно ново занимнаје за писмене, а то је јавни читач књига. Он би, као што су некад гуслари и рапсоди певали, читао наглас књиге групи заинтересованих слушалаца, који су неписмени. Разлика је само у томе што су гуслари морали да знају песме напамет, јер ни они нису били писмени. Ето, можда ће та модернизована варијанта усмене књижевности бити један, а можда и једини, начин да се књига одржи у жувоту.
За кога данас писци пишу? Да ли Ви пишете превасходно за себе или публику?
Пишем за публику и за себе, јер и ја сам публика.
У Народном позоришту имате своје тајно место одакле посматрате представу. Да ли некада пожелите да имате, или да сте имали и неко тајно место где би се склонили у временима када се овде више губило него што се добијало?
Шта да вам кажем, некад сам се више плашила добитака, него губитништва. Цитираћу Kиша који је опет, ако се добро сећам, парафразирао Андрића, да нити може с овом земљом, нити без ње. Можда је моја кривица што сам се увек с више наде враћала овамо, но што сам одавде одлазила.
Увек сте били друштвено ангажовани. Kоја је цена коју сте морали да платите због тога? Да ли бисте да можете поново изабрали исти пут?
Било је извесних последица, три и по године без посла, на пример, но све је то био мој избор. Не кривим никога, а захваљујем људима који су ме у томе подржали. И наравно, поново бих у таквој прилици изабрала исти пут.
Зашто, па зато што стварно не спадам у људе који су неосетљиви на политичке прилике у којима живе и раде, па зарад неког тобожњег комодитета неутралности, потискују своју друштвену свест и истичу да се не баве политиком. Ја сматрам да би то, бар у мом случају, било својеврсно насиље над собом. Није ми јасно шта је циљ те апстиненције. Можда да се постигне равнодушност биљке. Не, хвала.
Били сте наш амбасадор у Норвешкој и Данској… Шта сте научили од људи из тих севернох краљевина?
Научила сам да однос према истини није метафора из народне песме, већ обавезујући став. Затим да осећање није декоративни украс за свечане прилике, него најдубљи доживљај. И много тога још… На пример да су праве драгоцености оне ствари које се не купују разменом за новац…
Рекли сте да ће уметност победити тиранију забаве. Има ли изгледа да то буде скоро?
Па то се већ догађа. Видите и сами, забава већ увелико губи енергију. Истрошила је све расположиве, истините и лажне, табуизоване и хумане, природне и технолошке ресурсе. Сад тавори на допинзима и распродајама. Наравно част изузецима.
Бесни на ријалити програме можда не увиђамо да је онај највећи ријалити заправо у Народној скупштини, на нашој политичкој сцени. Да ли сам преоштар у тој оцени?
Нисте, нисте. Но, надајмо се да смо дечје болести парламентаризма већ прележали. Ово су сад појединачни случајеви ријалити синдрома. Они се сами собом дисквалификују.
kurir