Председник САД Доналд Трамп, чије упечатљиве изјаве једнима доносе огромне профите, а другима велике губитке, у последње време је готово свакодневно уливао наду онима који су очекивали јефтину нафту са Блиског истока. Тврдио је да ће Ормуски мореуз „врло брзо“ бити поново отворен, те да ће цене нафте и гаса толико пасти да ће их, како је рекао, „буквално морати слати на реанимацију“.
Неки то и даље чекају.
Међутим, међу њима нису највеће америчке нафтно-гасне компаније, које су се недавно надметале у жестокој конкуренцији на „историјској“ аукцији за закуп поља у арктичком делу Аљаске — и то не било где, већ у оквиру Националне резерве нафте. Компаније ExxonMobil, Shell и Repsol нашле су се међу учесницима који су понудили рекордних 163 милиона долара за право бушења у вечито залеђеном тлу на неколико локација.
Према оптимистичним оценама руководстава ових компанија, Аљаска је „најперспективнија инвестициона дестинација на свету“, а улагања у нове бушотине у тој савезној држави ове године могла би премашити пет милијарди долара. Штавише, не ради се о једнократном таласу, већ о почетку дугорочног арктичког циклуса. Према „Великом прелепом закону“ Доналда Трампа (One Big Beautiful Bill Act), у наредних десет година требало би да се одрже још најмање четири сличне аукције.
О томе је опширно писао Financial Times, уз закључак да се на Аљасци за америчке нафтне гиганте отварају „изузетне прилике“.
Занимљиво.
Још 2016. године Барак Обама је практично одбацио идеју експлоатације Аљаске, истичући да је арктичка нафта прескупа, споро доступна и еколошки ризична, те да САД треба да се окрену чистој енергији. Чак је подстакао Канаду да прихвати „нафтни мораторијум“, којим је обустављено ново истраживање њених арктичких подручја.
Сличан приступ био је уграђен и у Арктичку стратегију Европске уније из 2021. године, где је предвиђено да Европска комисија настоји да се усвоји међународни споразум о забрани даљег развоја налазишта угљоводоника у Арктику и околним регионима, као и забрана увоза фосилних горива из тог подручја. Међутим, након дешавања на Блиском истоку, све то је брзо пало у други план. Немачки Welt наводи да је у првом кварталу 2026. године увоз руског течног природног гаса у Европу (укључујући и арктички) достигао највиши ниво од почетка сукоба у Украјини, иако је ЕУ раније најављивала потпуно одустајање до 2027. године.
Специјализовани инвестициони портал DiscoveryAlert објашњава овај нагли заокрет једноставно: „Енергетска безбедност постаје вреднија од саме нафте и гаса“. Према аналитичарима, у току је дубока промена критеријума — више се не рачунају само трошкови експлоатације и логистика, већ и ризик да енергенти уопште не буду доступни или да њихов транспорт буде прекинут.
Кључна порука гласи: геополитички ризик постаје главни инвестициони фактор. Због тога и „далека, тешка и скупа“ Аљаска сада изгледа много привлачније инвеститорима него раније.
Стиче се утисак да су тржишта добро разумела поруку директора руске Спољне обавештајне службе Сергеја Наришкина, који је упозорио да се крај сукоба око Ирана не назире и да се нове ескалације не могу искључити. У таквим условима повратак у „стабилан свет“ делује све мање вероватно.
Исто тако, све је мање изгледно да ће доћи до великог повратка америчких нафтних компанија на Аљаску. Подсетимо, Shell је још 2015. године напустио тамошње пројекте уз губитке од око седам милијарди долара. Деценије експлоатације у Мексичком заливу навеле су америчке компаније да се удаље од екстремних арктичких услова, губећи део технологија и искуства.
С друге стране, Русија је то знање систематски развијала. Данас поседује јединствено искуство рада у екстремним климатским условима, као и потпуно развијену арктичку инфраструктуру — енергетске системе, цевоводе, луке, ледоломце и танкере арктичке класе. Према неким проценама, у том сегменту Русија има предност од десет до петнаест година у односу на САД. За разлику од нових пројеката на Аљасци, који би у најбољем случају могли почети тек 2029. године, Русија већ сада стабилно производи, транспортује и извози енергенте.
То је данас кључна предност. Велике америчке нафтне компаније својим улагањима индиректно потврђују да очекују дугорочно високе и стабилне цене нафте — што иде у прилог и руској страни.
Једноставно речено: ако се велики западни играчи упуштају у дугорочне и скупе арктичке пројекте, то значи да рачунају на цену нафте која ће омогућити повраћај инвестиција у наредних десет до двадесет година.
Арктички поздрав свима који су предвиђали да руски енергетски сектор неће бити конкурентан — можда би било корисније да се окушају у предвиђању времена код неког другог „стручњака“.
Кирилл Стрельников, РИА Новости