Човеку није потребно да његово искуство духовности буде свесно: он то искуство има и кад је оно несвесно, то јест кад није свестан свог сећања на моменте сопствене духовности.[1]
Напомињем: ми овде не говоримо о самој духовности (преображености, Лучи, идеји итд.), него о сећању на духовност (на преображеност, Лучу, идеју итд.). А то сећање је искуство: посебно, духовно искуство. То искуство је, као и сва друга искуства човекова, похрањено у њему као несвесно искуство, несвесно сећање! Кад се човек онда нечег „сети“ или „досети“, или кад гa нешто „подсети“ – онда је искуство изронило из несвесног и појавило се или искрсло у свест. Али несвесно (не-свест, „под-свест“) је – не противник памћења, него – најсигурнији чувар искуства (сећања), мада је нама напорно, тешко, а понекад („без голема јада“ и смртне опасности) и немогуће да то (духовно) искуство измамимо из несвесног у свест.[2]
Управо зато што је духовном искуству најугодније кад је чувано и скривено у несвесном, човеку није потребно да има и свест о духовном искуству, то јест да му то искуство буде свесно: оно делује и кад је несвесно, те се човек и понаша ношен побудама којих није свестан. Тада он у свету (у овом, земаљском царству, у времену, у тродимензионалном) тражи историју, тј. преображеност земаљског света; тражи Небеско Царство на земљи, али се понаша као да је већ сада међу самим небеским (рајским) ликовима, или је као Игуман Стефан у свом чувеном монологу о свету („Ја сам проша сито и решето… // Св’јет је овај тиран тиранину“, чак и тиранину, „а камоли души благородној!“ – ГВ, 2486–2520) – свестан разлике између света и Небеског Царства управо зато што је свестан Небеског Царства!
Али човек може бити свестан свог сећања на Небеско Царство (свог искуства о Небеском Царству) – а не бити свестан свог сећања (искуства) о оној својој преображености или Лучи без које не би видео Небеско Царство и без које, штавише, Небеског Царства не би ни било! Управо зато што његово искуство о сопственој преображености није свесно, човек говори о Небеском Царству, а истовремено себе – чак и оног себе из тога момента кад је гледао Небеско Царство (као Његош у ЛМ) – назива и сматра грешним, то јест непреображеним![3]
Човек се, дакле сећа како „ноитона“ (Небеског Царства), тако и „νοϋς-a“ (своје сопствене преображености без које не би видео „ноитон“). Али, његово сећање на „νοϋς“ (на своју преображеност) не мора да буде свесно; отуд он и не говори у својој сопственој преображености („νοϋς“ идеји, Лучи, Поезији) него само о Небеском Царству (о „ноитон“).
Управо зато – због те непотребности да духовно искуство буде свесно, због непотребности да свесно буде искуство човека о својој сопственој преображености! – јављају се у модерно доба теорије које у потпуности негирају саму основу (духовну основу) људске личности. Та основа је: сећање на сопствену преображеност, сећање које се у човеку чува као несвесно искуство. Његош, међутим, у Лучи Микрокозма одмах почиње са том основом личности, са тим сећањем човека (са духовним искуством):
Човјек, изгнат за врата чудествах,
Он сам собом чудо сочињава:
(тј. сам собом је он чудо)
Човјек, бачен на бурну брежину…
………………..
Он се сјећа своје прве славе,
Он снијева пресретње блаженство,
Ал, његови снови и сјећања
крију му се јако од погледа…
………………..
Те се трза бадава из ланца,
Да за собом проникне мрачности.
(ЛМ-П, 520)
Основа човекова постојања (битија) није Небеско Царство. То би, уосталом, значило понизити Небеско Царство на функцију, на пуку основу постојања (битија) човека. Основа постојања (битија) није чак ни човеково сећање на Небеско Царство (човеково духовно искуство). Основа битија човека као личности јесте сећање на своју сопствену „стару славу“, на сопствену преображеност, на идеју (која је Луча човекова). То сећање је несвесно („крије се од погледа“), а основа је у сећању на Небеско Царство. Сећање на Небеско Царство није угрожено атеистичким нападима и настојањима да се слика Небеског Царства збрише, није угрожено нападима на само Небеско Царство (на Бога!), него тек нападима на основу човекове личности: на ону преображеност која је „корелативна“ и истоветна са Небеским Царством (духовним светом, „ноитоном“). Основа човекове личности и човекова битија јесте то сећање на сопствену преображеност.[4]
Небеско Царство није могуће уништити (ни сећање на њ уништити) нападом на само то Царство, него тек духовним самоубиством: нападом на ону преображеност (на искуство преображености, на сећање) без које (преображености) не би било Небеског Царства, и без којег искуства (о сопственој преображености) не би било ни сећања на Небеско Царство. „Простор“ духовног света, дакле, није „тродимензионалан“, него четвородимензионалан, јер „четврта“ и одлучујућа „димензија“ Небеског Царства јесте истовремено и кључ тога Царства: човекова преображеност о којој може да сведочи само надвремена Поезија, и то да веродостојан сведок буде само „свештена поезија“ (ЛМ-П, 177, а у строфи 171–180), док „смртне поете“ (сведоци времена, тј. пролазности свега постојећег), чак и кад су најсјајнији, кад доспевају до самих небеских врата – падају одатле „у пропаст“ (ЛM, I, 341–350).
А у свештену поезију доспева „идеја, искра бесамртна“ (ЛМ, II, 11) тек кад се причести, кад се напије с Небеског извора (ЛМ, II, 301–310 и 316–320) надвремености.
Користећи, дакле, чињеницу да човековом искуству о сопственој преображености (идеји платонској) није потребна свест, те да то искуство делује најсигурније управо кад је несвесно, нововековне теорије о личности „ускачу“ у ту празнину у свести, заузимају у свести место које би припадало искуству човека о сопственој преображености (кад би томе искуству било потребно да буде свесно).
Нововековне теорије злоупотребљавају то одсуство човекове потребе за свешћу искуства о духу (о сопственој преображености) човека![5]
Што се тиче самог искуства о духу, њему никад та свест не би ни била потребна да није посебних, агресивних – у источном хришћанску се каже: грешних, чак сатанских (мефистовских, нововековних) – философских теорија и идеологија које се више не задовољавају тиме да негирају искуство о „ноитону“ (о Небеском Царству), него нападају саму основу: дух, „ноус“, човекову преображеност, то јест сећање на ту преображеност (човекову), без које не би било ни „ноитона“ (Небеског Царства).
Лучом Микрокозма Његош се – пре Достојевског и дубље од њега! – супротставља управо томе нововековном нападу на саму основу, на само битије човекове личности.[6]
Не угрожава човека наука. Она испитује свет и доказује да Небеског Царства нема – не само да га нема у свету, него да га нема ни за човека у стању искуства (пуког сећања). Но тим својим испитивањима и ставовима наука не угрожава човека. Човек је угрожен тек кад му се одузима кључ Небеског Царства, „четврта димензија“, личност – то јест, сећање на сопствену преображеност човека.
Платонска мисао (о истоветности „ноитон“ са „ноус“) јавља се и бива актуелна тек кад оживи агресија на сам кључ. Ту агресију води философија. Његош је тако карактерише већ у „Посвети“ Луче Микрокозма: она је „жедно тумарање“ философа („земаљских“, то јест световних, не небесних мудраца), а они тумарају „кроз мрак“ (ЛМ-П, 61–70). Питагора и Епикур, то јест философи, опасни су тиме што негирају бесмртну душу „и званије човјека пред Богом“ (ЛМ-П, 156), то јест личност, положај и место човека у Царству Небеском. Тако је човек у погледима „земаљских мудраца“ (философа, световне мудрости) исто што и „бесловесност“ (ЛМ-П, 157) и „скотско мртвило“ (ЛМ-П, 160), јер у философији је немогуће – у самој философији немогуће – наћи иједан разлог вере у човеково достојанство, у „словесност“ (логос/ност) његове личности (сећања ума).[7]
Ако философија („земаљска мудрост“, световна мудрост, мудрост „овог света“) негира саму основу човековог сећања на Небеско Царство – а та основа је човеково сећање на сопствену првобитну славу, на сопствени сјај самог себе као Луче (ЛМ-П, 120: „Он се сјећа прве своје славе“) – онда се не може очекивати да свест о Небеском Царству (па ни Косовски Завет) одржи или, чак, изазове у човеку философија.
Ту свест – али као феномен осећања, маште! – може у човеку да одржи само песник, те се Његош зато обраћа песнику, то јест песничком осећању (а не апстрактном мишљењу):
Дивни пјевче српске народности…
………………..
Ја од тебе јоште много иштем…
(ЛМ-П, 181–200)
јер занос и преображеност – она преображеност која је основа и кључ Небеског Царства – истоветна је са поезијом.
А Поезија је више од искуства: искуство је пуко сећање на преображености, а Поезија је осећање (чувство) саме те преображености.
Философија је мишљење. Мишљење може да мисли само о искуству. Да би оно мислило, потребно је да се пре тога јави искуство као „предмет“ мишљења. Највиши могући предмет мишљења (философског или филозофског) јавља се као плод Поезије, те мишљење може да наступи тек пошто је Поезија већ обавила „свој посао“ стварања. (Поезија је стварање. Мишљење је мишљење о створеном!)
НАПОМЕНЕ:
[1] „Духовност“ о којој је реч управо је она преображеност о којој говори Платон, а пева Његош кад Небеско Царство и виђење тога Царства и способност виђења приписује Лучи. „Духовност“ је, дакле, Луча Микрокозма. То је оно што Платон назива „идејом“, а тако повремено и Његош, у самој Лучи Микрокозма, назива Лучу; она је:
- час „душа пламена поете“ (ЛМ-П, 170),
- час „луча свијетла“ (ЛМ, II, 179),
- час „зрака сјајна огња бесмртнога“ (ЛМ, I, 34),
- „искра у смртну прашину“ (ЛМ-П, 139),
- „луча тамом обузета“ (ЛМ, II, 140),
- „искра боженствена“ (ЛМ, I, 61),
- „свијетла идеја“ која сама за се каже да је она песникова „искра бесамртна“ (ЛМ, I, 91–92),
- „кћи небеска“ (ЛМ, 1,147), итд.,
а стално је реч о оној преображености човека (његове душе, његова искуства, његових опажаја) која је истовремена са појавом Небеског Царства и гледањем тога Царства. Његош чак ту преображеност душе, оспособљене да борави и види Небеско Царство, назива „крилатим мечтањем“ (крилатом маштом – ЛМ, I, 311), а у „Посвети“ је назива и „поезијом“ (ЛМ-П, 161–200).
[2] Такво измамљивање је подвиг којим је човек знао и живот да стави на коцку или да се изложи разним опасностима од којих је она да испадне луд – најмања опасност.
Његош не заборавља ни на ту опасност, кад каже:
Будалама кад би вјеровали,
Поете су поколење лудо!
(ЛМ-П, 161–162)
Тим измамљивањем духовног искуства (сећања на преображеност) у свест настоји човек да посведочи истину тога искуства, мада је то сведочење (грчки: „мартирион“!) равно мучењу, па је та реч (грчка реч „мартирион“) добила током времена и значење муке или мучеништва за веру. Није то случајно: у обогаћивању значења те речи током историје огледа се и судбина човека који настоји да духовно искуство измами из несвесног у свест. Није лако и безопасно подсећати људе на њихово духовно искуство: због тога су страдали и Сократ и Христос, а онда сви хришћански мартири (то јест мученици-сведоци).
[3] Ми сад овде говоримо о нечему што су још Парменид, Платон и Плотин означили чувеном формулом у којој су „νοϋς“ – „нус“ (то јест дух, човекова преображеност, идеја), и „ноитон“ једно исто; „ноитон“ је, наиме, оно што човек види кад је дух (νοϋς); „ноитон“ је „виђено“, али духом виђено, а то је: Небеско Царство. Небеско Царство – као духовни свет („ноитон“) – може бити предмет виђења (духовног) само ономе ко је дух или духован. Или како Његош каже:
Свемогућство светом тајном шапти
(то јест открива Небеско Царство)Само души пламена поете!
(ЛМ-П, 169–170)
Света тајна, или Небеско Царство, или духовни свет, свет виђен духом, с једне стране, и Поезија или сам дух као човекова преображеност, или духовност, идеја, Луча, с друге стране, једно су исто. Баш онако како Парменид, Платон и Плотин уче да су исто и истовремени „νοϋς“ (дух) и „ноитон“ (духом виђен свет). У овоме је сама суштина платонизма.
[4] У томе је суштина поруке и Луче Микрокозма и целог медитеранског („источног“) Хришћанства (за разлику од Запада). Ту је и средиште свих тражења у делима Достојевског. И код њега ту свест човека, свест о искуству или сећању на преображеност, носе монаси, а не световна („грађанска“) лица. Баш као и игумани у Његоша (вид. у Достојевског, Браћа Карамазови, књ. шеста, „Руски монах“).
[5] Ми говоримо – као што се и прстима при писању или при свирању служимо – без свести о томе. Није нам потребна свест о искуству које имамо, а то искуство је искуство о говорним органима и о њиховом раду. То искуство је савршено. Оно делује савршено кад је несвесно. Тада човек изговара речи без грешке у изговору, свира без грешке, јер му није потребно да искуство о раду прстију буде свесно! Свест за то време може бити усмерена на нешто друго: на оно о чему говоримо или, кад је већ реч о духу, на „ноитон“, на „предмет“ духа! – јер ни раду говорних органа, тј. правилном изговарању речи није потребна свест (о томе раду)! Искуству није потребна свест: оно је ефикасно и кад је несвесно.
[6] То негирање основе је наслућено како у Његошевој Лучи Микрокозма, тако и у Достојевског (Браћа Карамазови, књ. пета, посебно поглавља „Побуна“ и „Велики инквизитор“). Побуна против Бога, али Иванова побуна против Бога, ефикасна је тек као побуна против основе човекове личности, против тога искуства о сопственој преображености човека… Управо на ту побуну одговара шеста књига Браће Карамазова – „Руски монах“.
Међутим, Његош види јасније од Достојевског. Достојевском се чини да је сама срж у човековој слободи и да Сатана негира слободу. Али не, него саму преображеност, то јест човеково искуство о сопственој преображености. У Његоша се Сатана сећа те преображености и баш зато може да је негира, да је свесно негира. Човек се не сећа (свесно) своје преображености, него се (свесно) сећа оног што је видео кад је био преображен…
[7] Реч о човековом достојанству или части реч је о човековом месту (части, чести, делу, уделу, учешћу, причешћу) у Царству небеском. То је оно исто што се у философији подразумева или претпоставља када је реч о трансценденцији, то јест надсветовности.
Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВА ТРИЛОГИЈА, (у „Његош – песник српске слободе“, CATENA MUNDI, Београд, 2014. ), /стр. 135-142/