Између два рата комплекс касарни носи назив Војвода Живојин Мишић/
Овај комплекс касарни у самом срцу Ваљева, има све елементе непроцењиве вредности за: Српску историју, Српску националну суштину, Српско државно право, у најсложенијем облику везаном за наше свете претке, данашње савремене и будуће српско потомство.
Непроцењива вредност тог комплекса је у суштини славне историје победоносних похода наших часних светих предака не само из 19. и 20. века, него још дубље кроз читаву нашу историју.
Најзначајнија касарна у Првом светском рату у Европи! Из ње су изашли војници и извојевали најзначајније савезничке победе у Великом рату! Касарна која је преживела све ратове, као ретко која у свету. Такви су то Срби били! А данас могао би то бити диван Меморијални комплекс у коме би историју учили њихови потомци!
Историју какву Срби имају ретко који народ у свету има! А Ваљево је град са најбогатијом историјом у Европи и шире!
У Првом св. рату 1914. и 1915. године у Европи, Ваљево је било у жижи збивања! А у Ваљеву то је био комплекс касарни Кадињача. Одатле је Српска војска кренула, чувена Дринска дивизија и извојевала многе победе, на Церу, Гучеву, Битка на Дрини, Колубарска битка, битка на Кајмакчалану…. То је и највеће стратиште, јер је била највећа резервна војна болница.
Саграђен је 1885. године о трошку народа округа Ваљевског, две године након формирања Дринске дивизије. Сада је то најстарија касарна на територији Србије. У њој је најпре био смештен Пети пешадијски пук краља Милана, а од 1899. године – 17. пешадијски пук, који је пронео славу чувене Дринске Дивизије, који је прошао кроз све битке како балканских ратова, тако и првог светског рата, од Куманова до Кајмакчалана, да би у завршној фази великог рата, након реорганизације маја 1917. године, његово људство било распоређено у друге јединице Дринске дивизије. Касарна између два светска рата је носила назив Војвода Живојин Мишић. У њој је настао и први војни оркестар. А Ваљевци су имали привилегију да га сваке недеље у 16 часова поподне слушају преко пута касарне у парку, који су 1892. године војници направили и поклонили граду.
У време епидемије пегавог тифуса 1914. и 1915. године сви јавни објекти у Ваљеву су претворени у болнице. Касарна 17. пешадијског пука била је прва и највећа резервна војна болница. У њој је живот окончала и наша највећа сликарка, а у рату пожртвована болничарка Надежда Петровић. Малобројни српски санитет подједнако је лечио болеснике и наше и непријатељске војске. Од заразе је страдао двадесет и један лекар, међу којима:др Павле Војтех, мајор и референт санитета Дринске дивизије; Драгиња Бабић, прва Српкиња која је стекла диплому медицинског факултета и током 1914. године била управник једне од болница; др Селимир Ђорђевић, који је вршио дужност управника у четри резервне болнице, а издвајао се према речима војводе Мишића „необичном савешћу и самопрегоревањем“. Вредна дивљења је пожртвованост Американца др Семјуела Кука, који се одрекао вакцине у корист војника, а сахрањен је на гробљу изнад Баира заједно са 5 лекара заробљеника. Сматра се да је подлегло преко 3500 војника, а сигурно више од 5000 становника. Године 1915. је у Ваљеву на 7000 болесника било само 25 лекара, а Ваљево је тада било највећа болница у свету, оно је било место умирања, међународне солидарности, хуманости и витештва.
Након Другог светског рата назив добија Кадињача.
Овај комплекс касарни налази се у веома лепом природном амбијенту: са северозападне стране граничи се са од њега старијим парк-шумом Пећина, (у коме је свакодневно 1-2h волео да шета и Степа Степановић док је службовао у поменутој касарни од 1889.-1892.), са јужне стране – реком Колубаром, и већ поменутим парком који је начинила војска 1992, док је круг саме касарне оплемењен вишедеценијским стаблима.
Због свега наведеног би било примерено да се овај касарнски комлекс претвори у Меморијални центар страдања од Kосовске битке до дана дабашњег са акцентом на Први светски рат, са музејом посвећеним том рату и победи наше и савезничке војске у њему, чему jе oве године стогодишњица. Овакав центар би био од великог значаја за развој културе као неговања историјског сећања напаћеног, али славног српског народа.
Овакав центар са својим поставкама треба да сведочи шта је све Србија и шта је све Српско, не само у Србији него и у свим областима, чак и континентима где живе Срби вере православне.
Уништење овог комплекса касарни би био злочин над Српском Историјом и Српским жртвама, и то се мора спречити уколико се не желимо стидети наших часних предака, разумних потомака и надамо се часног Српског потомства!!!
Мила Параментић
Ваљево