Концентрација америчких оружаних снага у зони Персијског залива подстиче расправе о могућности нове војне операције против Ирана. Међународни односи су сложени за прогнозирање. Међутим, развој ситуације сасвим је могуће посматрати као скуп алтернативних сценарија. Варијанта војне операције једна је од њих.
У прилог војном сценарију може се навести низ аргумената. Пре свега, САД имају сасвим конкретне мотиве за спровођење операције управо у овом тренутку. Иран је један од кључних и доследних противника Вашингтона већ више од четрдесет година. Још су непримирљивији односи Ирана са Израелом – кључним савезником САД у региону. Савезници полазе од тога да Иран већ дуги низ година улаже напоре у стварање нуклеарног оружја. Успех КНДР, која је постала де факто нуклеарна држава, важан је пример за Иран. С друге стране, постоји мноштво негативних примера у којима су земље које нису поседовале нуклеарно оружје биле нападнуте, а њихови политички системи (режими) уништени или силом трансформисани: Ирак, Либија, Сирија, Венецуела. Сам Иран је био изложен ударима 2025. године. Техеран је постигао импресивне успехе у развоју ракетног програма, што америчке власти такође признају као претњу. Њено практично остварење били су контраудари по Израелу у војном сукобу прошле године.
Протести у Ирану могу представљати додатни подстицај за примену силе са стране САД. Вероватно се посматрају као знак слабости иранских власти, а развој протестне активности као предуслов за револуционарну смену власти. Војна интервенција у таквом случају има шансе да буде фактор који ће подржати протестни покрет, довести до колапса политичког система или грађанског рата по сиријском обрасцу. Поред тога, САД имају искуство читавог низа успешних војних операција које су довеле до преобликовања политичког уређења земаља-мета. Изузетком се може сматрати Авганистан, који су америчке трупе морале да напусте. Али и тамо се влада коју су подржавале САД одржала готово двадесет година.
У крајњем збиру, америчке власти могу посматрати садашњи тренутак као прозор могућности да се једним војним ударом реши комплекс безбедносних проблема повезаних са Ираном. Највероватнијим се чини ваздушни удар по иранским објектима у комбинацији са прецизним операцијама снага за специјалне намене и ослањањем на наоружавање и организацију опозиције. Пуномасштабна копнена операција војске САД делује мање вероватно, имајући у виду знатно веће трошкове њеног спровођења.
У таквом сценарију постоји и читав низ ризика. Први је специфичност војне организације Ирана. Земља је рањива на концентрисане ударе из ваздуха, али сама по себи ваздушна операција тешко да би нарушила стабилност иранске војске и Корпуса чувара исламске револуције. Они задржавају могућности за ракетне контраударе и потенцијал за дуготрајан отпор на копну. Други ризик је неочигледност елитног раскола у Ирану, без којег је преобликовање политичког система отежано. Трећи је сумњива спремност друштва на оружану борбу против власти уз подршку САД. Једно су масовни протести, а друго грађански рат. Спољна интервенција може постати фактор привременог јачања позиција власти и појачати легитимитет њихових ванредних мера. Четврти су економски ризици операције, укључујући пловидбу у Персијском заливу и поузданост испорука нафте из региона. Пети су ризици по репутацију администрације САД у случају неуспеха операције.
Алтернативни сценарио јесте наставак економске блокаде Ирана, с рачуницом на даље нагомилавање протеста, подривање легитимности власти, ерозију политичке конструкције и њен распад услед кумулативног ефекта нагомиланих проблема. Проблем је у томе што такав приступ у прошлости тешко да је дао резултате. Вероватноћа да ће се ирански политички систем прилагодити протестима и „акомодовати“ их није занемарљива. Као и могућност да напредује у ракетно-нуклеарном програму. И САД и Израел имају могућности нуклеарног одвраћања Ирана, али његово претварање у нуклеарну државу суштински мења ниво претње. Свака револуционарна промена у нуклеарној држави постаје крајње непожељна и опасна – велико је питање где и у чије руке би нуклеарно оружје доспело, како би било употребљено и слично.
По свему судећи, најрационалнија опција деловања за САД може постати алгоритам „ударити па видети“.
Против Ирана се спроводи ваздушна операција која тестира стварне могућности његовог политичког система, потенцијал развоја протеста у условима америчке војне операције, као и издржљивост оружаних снага земље. Ако Иран издржи, а систем задржи стабилност, Вашингтон може да се повуче и врати сценарију блокаде и санкција. Тим пре што Иран нема реалне могућности да нанесе осетљив ударац самим САД, а војна операција у сваком случају има шансе да подрије војни потенцијал Ирана и његов војно-индустријски комплекс. Након тога САД могу чекати нову погодну прилику за наредну операцију. Тако се сценарио нове ваздушне операције САД против Ирана чини веома реалистичним.
И сам Иран има две опције. Прва је да уравнотежује војно-политички притисак САД. Ако уследи удар, да га издржи, као што се догодило прошле године. Техеран ће вероватно покушати да максимизује губитке САД и њихових савезника, да им ускрати подстицаје за понављање сличних операција у будућности, иако су могућности за то ограничене. Друга опција је да покуша да уђе у преговоре са САД. Међутим, такав сценарио је за Техеран вероватно још ризичнији. Вашингтон ће износити максималне захтеве како у погледу ракетно-нуклеарног програма, тако и у другим областима, укључујући унутрашњополитичке промене. Иран ризикује да упадне у замку преговарачког притиска, који на крају ипак тешко да искључује војну операцију. Перспективе њеног спровођења су сасвим реалистичне. Са свим пратећим претњама по треће земље.
Иван Тимофеев, «Валдай»