Свети Никола Јужни
Јест, ето ме на слави. Седимо сви. Домаћин изнео све редно пред госте, најбоље што је имао. А гости… Разни. Ко и свуда. Има их да су на некој социјали коју даје Србија, има их да раде по неким органима Србије ил Косова, има их и да раде по страним организацијама. Има и по који пензионер, ал мање. Ипак је домаћин млађи човек, а ово је за друштво.
Овде ти се изнесе све редно, па се гости сами служе шта им највише одговара. Лакше и домаћину и гостима. Мош цело вече само једно јело да једеш ако ти се свиди, а мош и све да пробаш за пола сата, нико те не гледа. После, мош да причаш, има их који доводе музику, а мош и да ћутиш. Опет по вољи.
Има и да се попије, јашта. Добра домаћа газдина. За разлику од светковина северније, овде умире онај стари обичај велике чаше. То ти је оно кад велику чашу напуне меком ракијом, па онда то кружи и гости пију у неколико тура и здраве један другом, док сви не попадају. А и нек умре тај обичај кад је глуп. Колко год да је стар, глуп је. И по Ибарском Колашину знам домаћине и госте, и свима је тај обичај мука, ал опет нико први неће да стане.
И чим се мало загрејемо, одмах креће прича како је било некад. Не ко по Србији горе да причамо како је било у Југославији ил у оном Слобином шта је већ било. Јок. Овде се прича о рату или о две иљаде четвртој.
Ето га Жика. Један од последњих Срба у Приштини. Зграде Ју програма. За оне који за то нису чули, то је било последње упориште Срба у Приштини после рата. Ко српски Аламо некако. Тако је и прошло на крају, ко Аламо. Две иљаде четврте очишћено и то последње упориште од злих Срба. Око двеста педесет људи ушло у те зграде и тамо боравило. Са сат времена струје дневно, и углавном без воде. Странци куд ће, шта ће, морали да их чувају. Нападали их стално. Бацали им бомбе, гађали минобацачима, стално пуцали у те зграде. И опет људи остајали. До две иљаде четврте. Тад су морали да побегну кад кренула руља, а странци више нису могли да им гарантују ништа.
Има их, чуо сам, и који су скупљали Србе по Приштини тих дана. Испребијане или силоване жене, или мртве старце које би око пијаце запазио неки комшија Албанац па их јавно прозвао пред другима да су Срби. То ти је тад било довољно да ти живот више ништа не вреди. Тад са тим клинцима није био нико. Само два еспеесовца у целој Приштини. Видим да ту двојицу еспеесоваца прозивају за неке афере. Ал нема те афере због које ћу да заборавим да су дошли одозго и ставили главу у торбу за ове људе овде кад су сви други бежали ил се правили луди.
Него и мене ова домаћа ударила на емоције, кренуо и ја да црњачим. А Свети Никола. Који се овде јужно од Ибра подједнако често слави ко и северно од Ибра, исто ко и северно од Јариња. Празник је бре.
Домаћине, дедер напуни ово, немој да штедиш, ниси је дукатима плаћо!
Дејан Давид, Патриот