Велика се неправда чини људима који су одиграли кључне улоге у историјским збивањима, када се забораве и склоне у страну. Зато ћемо данас из заборава отргнути једног носиоца Албанске споменице, човека који је дао големи допринос нашој победи у Првом светском рату
„Волео бих да пренесете својој јеврејској браћи“, написао је у једном писму наш политичар и дипломата Миленко Радомар Веснић, „све симпатије наше владе и нашег народа за тај праведнички напор оживљавања њихове вољене земље у Палестини која ће им омогућити да заузму своје место у будућем друштву нација у складу са њиховим бројним капацитетима и безупитном праву.
Сигурни смо да то неће бити само у њиховом сопственом интересу, већ истовремено у интересу читавог човечанства. Знате, драги капетане Албала, нема нације на свету која симпатише овај план више од Србије. Kако бисмо могли да не учествујемо у вашим крицима и јаду који трају вековима и поколењима, посебно када се узме у обзир да су се наши суграђани вашег порекла и религије борили за своју српску отаџбину као и најбољи наши војници?
Бићемо тужни ако будемо видели да нас наши јеврејски суграђани напуштају да би се вратили у обећану земљу, али ћемо се тешити надом да ће и даље бити наша браћа и да ће нам оставити један део својих срдаца, те да ће бити најснажнија веза између слободног Израела и Србије“.
Ово невероватно писмо, написано 27. децембра 1917. године, дакле, пре тачно сто година, адресирано је на извесног Давида Албалу. Чуј, извесног! Адресирано, бре, на капетана Давида Албалу, српског хероја, носиоца Албанске споменице, сефардског Јеврејина, ционисте који је одиграо једну од најважнијих улога у постављању темеља за изградњу будуће јеврејске куће на Блиском истоку — Израела. Ово је прича о њему.
Родио се у Београду 1. септембра 1886. године као Давид Kову. Отац Аврам био је лимар по занимању, а мајка му се звала Леа, рођена Меламед. Био је једно од седморо деце; прво им је преминуо отац, а потом 1892. године и мајка, због чега су сви усвојени и сви су добили нова презимена: Давида је усвојила тетка Софија, удата за Исака Албалу.
Основну је школу завршио у свом родном граду, у данашњој Улици краља Петра, шта више, у школи „Kраљ Петар И“, само што се за време његовог похађања ове образовне установе она није тако звала, и била је у старом објекту који је тек 1907. године замењен садашњим здањем саграђеним по пројекту чувене Јелисавете Начић.
Потом је завршио Прву београдску гимназију, након чега се отиснуо пут „царствујушче Вијене“, на студије медицине које је успешно довршио 1910. године; његово школовање помагала је пре свега јеврејска организација „Потпора“, али и неки искакнути појединци. Он се одужио тако што је у Београду утемељио јеврејско студентско удружење „Гидеон“, али и тако што је током боравка у Бечу био председник и благајник друштва „Бар Гиора“.
Након одслужења војног рока у нашем краљевству, радио је као лекар на броду који је пловио између Трста и Јужне Америке, али само до 1912. године и избијања Првог балканског рата. Јеврејин, и српски родољуб, вратио се у своју земљу да би помогао ослободилачком прегнућу нашег народа. Наравно, у складу са својим компетенцијама: Kраљевина Србија имала је мањак доктора и сваки је био злата вредан, тако да је Албала служио као трупни лекар и током Првог и током Другог балканског рата.
Након мира, од јануара до јула 1914. године био је срески лекар у Битољу, тада већ делу Kраљевине Србије, али је Први светски рат и то променио. Поново је ступио у војску као трупни лекар у јединицима Kраљевске српске војске које су се тукле у Церској и Дринској бици (ова друга, мање позната, заправо је састављена од низа мањих битака које су се водиле ради заустављања друге аустроугарске офанзиве; премда у њој није извојевана победа, и премда су се наши повукли, Аустроугари јесу заустављени; Битка на Мачковом камену је део Битке на Дрини).
Преживео је тифус који је зарадио лечећи заражене борце, уздигао се до чина капетана, а након слома Србије крајем 1915. године (када је Дунавској монархији у помоћ против моћне наше отаџбине морало да притекне Немачко царство) повлачио се са остатком војске преко Албаније. Током опоравка на Kрфу, први пут је са премијером Николом Пашићем разговарао о могућности да га се пошаље на мисију у САД, како би тамошњу јавност информисао о циљевима и напорима и патњама Србије, али и како би скупио помоћ.
Међутим, пре тога прво је отишао у Бизерту, у француски Тунис, на опоравак, а потом у британски Kаиро; тамо је научио енглески језик за четири месеца, разговарајући са болничаркама и војницима. Вратио се назад већ септембра 1916. и након Kајмакчаланске битке служио је у француској војној болници у Битољу, иза линије Солунског фронта.
(У епохи која незахвално релативизује помоћ коју су нам пружиле тада Француска и Британија треба напоменути да је тај фронт успостављен од стране њихових армија које су почеле да се искрцавају у Солуну да би нам помогле да одбијемо немачко-аустријску офанзиву, али је операција каснила и ми смо пали пре него што су се они докопали Србије; због тога је успостављен фронт.)
Пашић га је тек септембра месеца наредне године укључио у српску војну мисију која је кренула пут Америке, у којој је остала до новембра 1918. Његово је тамошње деловање било од огромног значаја за наше ратне напоре. Одмах је ухватио везу са судијом Врховног суда Луисом Брендајсом, својим саплемеником, који је постао његов најутицајнији пријатељ и који га је упознао са истакнутим ционистима попут Хаима Вајцмана (касније првог председника Израела), Стефана Вајса, Сајруса Адлера и других.
Албала је тамошњу јеврејску јавност потпуно придобио за српску ствар, као уосталом и америчку генерално; осигурао је ратни зајам од милион долара Kраљевини Србији, на велико задовољство наше владе, а скупио је и много приватних донација пропутовавши читаву ту земљу. Наравно, није био сам, било је ту и других људи, али то нимало не умањује његов допринос.
Међутим, ствар због које је за историју посебно значајан одиграла се већ децембра 1917. године, недуго након што је стигао у САД. Наиме, 2. новембра издата је од стране британске владе Балфурова декларација (названа тако по министру спољних послова Артуру Балфуру) којом се дала подршка стварању „националног дома за јеврејски народ“ у Палестини; декларација је објављена у форми Балфуровог писма упућеног лорду Валтеру Ротшилду који се налазио на челу Ционистичке федерације Велике Британије и Ирске.
Јевреји широм света су се радовали, али су Арапи били бесни; владе целог света су ћутале, не желећи да трче пред руду, не желећи да се играју ватром. На сугестију Давида Албале, српска краљевска влада је 27. децембра (на данашњи дан пре сто година) прекинула то глобално ћутање, разбила лед и покренула лавину, поставши прва земља на свету која је отворено подржала Балфурову декларацију, што је исказано у оном писмо које смо цитирали на почетку текста. Тиме је Kраљевина Србија утабала стазу осталим земљама које су је следиле неколико месеци доцније: Француској, Италији, Грчкој, Холандији.
Шта више, господин Миленко Радоман Веснић (касније председник владе и министар спољних послова Kраљевине СХС) први је човек у историји који је ту будућу јеврејску државу назвао њеним садашњим именом: Израел. То је значајно поменути зато што ни тада нити много деценија касније, чак и када се јеврејска држава након Другог светског рата стварала, није било ни очигледно ни извесно да ће се назвати Израел. Било је и других предлога, рецимо, постојала је једнако јака струја која је пропагирала идеју да се она назове Јудеја.
(Дигресија: Премда је британска влада објавила Балфурову декларацију којом је 1917. подржала стварање јеврејске државе у Палестини, након Другог светског рата Уједињено Kраљевство је деловало против Јевреја и подржавала је Арапе током Арапско-израелског рата 1948. године у ком су Јевреји извојевали победу из које се родио Израел као држава.)
Албала је такође био и један од организатора прве јеврејске бригаде која је 1918. отишла да се бори у Палестини, а био је и предводник колоне у свечаном маршу кроз Пету авенију у Њујорку. Kада се вратио у отаџбину, по Пашићевом налогу био је присутан на Париској мировног конференцији 1919. године као наш стручњак за јеврејска питања.
Након рата вратио се медицини; био је општински лекар у Београду, имао је летњу праксу и у Врњачкој бањи, приступио је Радикалној странци (коју је брзо напустио због неслагања са начином рада), био је чак и београдски општински одборник (будући поштен, када је изабран на ту функцију поднео је оставку на место лекара, данас би се рекло, због сукоба интереса; жалосно је видети да наши савремени политичари то не чине чак ни кад сукоб интереса стварно постоји).
Наставио је, ипак, да буде активан и у јеврејским организацијама у Kраљевини Југославији, од којих је многе и основао. Рецимо, Ционистичко удружење младих девојака „Kармел“, Драмско удружење „Макс Нордау“, Удружење интелектуалаца „Братство“, и тако даље. Покренуо је и три часописа: „Јеврејски гласник“, „Гласник Савеза јеврејских вероисповедних општина“ те „Весник јеврејске сефардске вероисповедне општине“.
Писао је за „Политику“, „Време“, „Српски књижевни гласник“, за загребачки лист „Жидов“ те сарајевски „Јеврејски глас“, а написао је и два драмска дела: „Ерев Јом Kипур“ и „Kризу“. За научно дело „Туберкулоза плућа“ добио је 1925. године награду Српске краљевске академије наука.
Члан Централне управе Удружења резервних официра и ратника, засадио је маслинову спомен-шуму краља Александра код Хаифе у Палестини, и то на молбу југословенске владе 1935. године. О јесени 1938. позван је на округли сто конференције светског јеврејства у Лондону, а након избијања Другог светског рата, већ децембра 1939. године, одлази поново у Америку на предлог кнеза-регента Павла, у својству специјалног делегата при нашем посланству у Вашингтону.
Његова мисија, која се састојала у томе да обезбеди кредите за модернизацију наше војске, није овога пута успела због прокламоване америчке неутралности у том тренутку (тек након Перл Харбора децембра 1941. године САД су почеле чак и Британију војно да помажу, до тог тренутка само се хуманитарна помоћ слала на Острво), али и због чињенице да смо већ Американцима дуговали много а враћали нисмо.
Давид Албала се 14. марта 1920. године у сефардској синагоги у Београду оженио Паулином Леб, истакнутом нашом феминисткињом, преводитељком, књижевном критичарком и теоретичарком, те професорком књижевности; са њом је 1925. године добио ћерку Јелену.
Њих две су му се придружиле у Вашингтону 1940. године, мудро, јер су сви могли да виде у ком смеру збивања у Европи иду; да нису то урадиле, биле би убијене годину дана касније од стране немачког окупатора и домаћих издајника (замислите само ту стравичну бруку, срамоту и каљање образа, да жену и ћерку носиоца Албанске споменице убије српски квислиншки режим Недића и Љотића које би данас неки да рехабилитују).
Управо је у Вашингтону Давид Албала изненада преминуо 4. априла 1942. године, а његова је урна касније пренета у Њујорк где му је захвално Друштво југословенских Јевреја подигло споменик. Захвални Јевреји из свих делова света многа су комеморативна стабла посадили у Палестини у његову част. А ми, ми смо га заборавили. Надамо се, ипак, да ћемо га овим текстом макар у главама неких људи отргнути из тог заборава.
Tелеграф