Кроз векове смо имали важну улогу у животу Османског царства, а српски етнички простори су били много шири него што се претпоставља. Да ли ће се странице наше историје бити другачије писане уласком наших истраживача у турске архиве?
Наше прве асоцијације на живот Срба у Османском царству су исламизација становништва, зулуми и устанци. Улазак истраживача из Србије у турске архиве, који су нам после потписивања протокола о међуархивској сарадњи потпуно отворени, можда ће разбити неке предрасуде, па и ону да је српски народ 500 година живео тешко под турском влашћу.
У националној свести, како указују историчари, остало је сећање на посрнуло и заостало Османско царство из 18. и 19. века, које није пропало само због страха великих сила да противничка страна не стекне контролу над Босфором и Дарданелима. Све што је тада било лоше у њему било је, како се истиче, још израженије у пограничним провинцијама у које је спадала и Србија.
– Сасвим друго стање било је у 15, 16. и делу 17. века када је османска држава била снажно устројена, а владар заштитник свих њених становника. Без обзира на верску или националну припадност. У том периоду велики број Срба служио је у османској војсци – каже историчар др Срђан Катић, виши научни сарадник у Историјском институту.
Катић је, као постдипломац, отишао у Истанбул, где је две године интензивно учио турски и османски. Један је од ретких историчара из Србије који су истраживали у турским архивима. Он изражава наду да ће држава препознати значај османских докумената, јер они, како каже, представљају нашу историју. На основу њих се може видети да су српски етнички простори били знатно шири него што се то претпоставља, као и да је српски народ све до периода аустро-турских ратова имао значајну улогу у животу царства.
– Савремени турски се пише латиницом, док је у османском коришћено арапско писмо. Османски језик представљао је мешавину турског, арапског и персијског – објашњава нам Катић. Наш саговорник наглашава и да је грађа о Србији и Србима огромна.
– Ради се о милионима докумената на основу којих се може обрадити скоро свака тема – објашњава Катић.
Документи су веома детаљни. Када сам писао књигу о једном везиру из времена Бечког рата, пронашао сам, између осталих, и списе о томе где је коначила и шта је јела његова војска, како је била опремљена, као и детаљан списак с описом више стотина ствари у његовом сарају. Наш саговорник је уверен да су списи у турским архивима апсолутно објективни. Писар који их је бележио није ни помишљао да ће неко на основу њих за 500 година писати историју.
– Проблем је само у објективности историчара, који их селективно користе и пристрасно интерпретирају – каже Катић.
Према неким претпоставкама, до потписивања протокола дошло је и због тога што Турска жели да се документи из њених архива што више користе у научним радовима. Историја Османског царства ће, на тај начин, бити позитивније приказана, сматрају тамошњи државници.
– Писање радова о аустро-турским ратовима, на пример, само на основу докумената из бечких архива, како је то код нас чињено, представља једностран приказ – сматра Катић.
Слично је и када је реч о економским темама. Коришћењем само дубровачких извора стиче се погрешан утисак да су све главне послове у Србији и Босни водили само Дубровчани. У османским документима, међутим, Срби се често наводе као закупци државних прихода од рудника, солана, ковница новца, пиринчаних поља, скела, царина и другог. И то на знатно широј територији него што су данашња Србија и Босна. Као главне разлоге за исламизацију становништва Катић наводи пореске олакшице, лакше напредовање у служби, као и свест о сталном ширењу и непобедивости Османског царства.
– Да је често реч о прагматичности, потврђује и један попис становништва босанског Санџака из тридесетих година 16. века – каже наш саговорник.
– Муслимани и хришћани пописивани су углавном одвојено. У овом попису писар то није учинио, па се види да су у бројним домаћинствима, после оца хришћанина уписивани његови синови хришћани и муслимани. То значи да је примање муслиманске вере представљало и неку врсту породичног договора. Насилне исламизације није било. Да јесте, већ после једне или две генерације овде више не би било хришћана.
– Пуно је контроверзи око етничке и верске структуре Балканског полуострва. И данас се на овим просторима споримо око наслеђа. На изворима првог реда може се закључити шта коме припада. Оно што турска грађа, такође, може да потврди је да дуго година после Косовске битке није било окупације Србије. Прошао је читав век до доласка Турака и савезника на ове просторе. Веома важни су и турски тефтери – економски и етнографски пописи. Свакако би их требало истражити. Катић се последњих десетак година посебно интересује за рударство.
– На њему је све почивало – од ковања новца, до израде оружја и предмета свакодневне употребе. Владала је предрасуда да су српски рудници пропали доласком Турака. Није било тако. После првобитне кризе рудници су наставили да се развијају. Дуго су у њима стручне и финансијске послове наставили да обављају наши људи. Отварали су се и нови рудници. За нас је посебно интересантан Мајданпек, који је тада био највећи рудник бакра – објашњава наш саговорник.
– Документи су изузетно детаљни поготово годишњи извештаји о раду рудника, у којима су обрачунате количине руда и метала у мерама које су за злато, на пример, биле неколико пута мање од грама.
Мада се не бави српско-турским односима у 19. веку, Катићу би било интересантно да се поред званичне кореспонденције с турским властима прегледају и тајни извештаји шпијуна, као и везе с опозиционарима који су се ослањали на Порту.
– Мени је посебно важно што ће Архив Србије почети систематско снимање османских докумената о нашим крајевима, па ћу самим тим моћи да их прегледам у Београду – каже Катић. До сада се све сводило на иницијативу ретких османиста, који нису снимали архивску грађу организовано, већ само за потребе својих научних тема.
Архив Србије је богат грађом из 19. века, али за претходне истраживачки пут води ка Истанбулу. Наша историја у сазнајном смислу биће далеко богатија употпуњавањем знања на основу турских извора за период српске историје под турском влашћу.
– Сарадњом са турским архивима, од којих је за нас најзначајнији Отомански, отвара се ново поглавље у историји Архива Србије – каже Мирослав Перишић, директор Архива Србије.
– Реч је о стратешком пројекту истраживања и објављивања докумената значајних за историју српског народа од 15. до 19. века који се чувају у Отоманском архиву у Истанбулу. Истраживања у том архиву који импресионира богатством архивске грађе и својом уређеношћу, до сада су повремено обављали тек понеки историчари. Сада ће истраживања први пут бити институционално организована. Очекујем да ће наредних година више стотина хиљада докумената у дигиталној форми наћи своје место у Архиву Србије. То значи да ће она бити превођена и објављивана у посебној серији издања Архива Србије.
Еспресo
ОСМАНСКО ЦАРСТВО
Оснивач Османског Царства је Осман, који је предводио турска племена у Битинији, провинцији у Малој Азији. По њему је и држава коју је створио 1299. године названа османском.
Орхан (1326-1362), Османов син, преуредио је и чвршће организовао војску и основао ред јаничара. Када је заузео готово целу Малу Азију, пренео је престоницу у Брусу.
Орхан је заузео полуострво Галипоље (1354) и као први турски освајач ступио на Балкан. Мурат I (1362-1389) пренео је престоницу у Једрене (1369) и поразио српске феудалце на Марици 1371. Погинуо је у боју на Косову пољу 1389. Његов син и наследник Бајазит I (1389-1402) постигао је низ победа: победивши у косовској бици, Србију је везао вазалским обавезама, покорио је Бугарску (1393), а крсташку војску потпуно разбио код Никопоља (1396).
Бајазит I је, 1402. код Ангоре, у бици с татарским ханом Тамерланом до ногу потучен и заробљен. Овај пораз привремено зауставља отоманску експанзију. Мехмед II Освајач (1451-1481), значајан као ратник (заузео Константинопољ и учинио крај Византијском Царству 29. маја 1453, Србију 1459, Босну 1463), заслужан је и за учвршћење тимарског система и јачање централне власти.
Селим I (1512-1520) освојио је простране области у Азији и Африци и завладао Сиријом, Палестином и Египтом. Последњи абасидски калиф се упутио у Цариград мада ће се титула калифа свих сунитских муслимана носити међу отоманским султанима тек од почетка XVIII века.
Син Селима I, Сулејман II Величанствени (1494-1566, владао од 1520), искористивши успехе свога оца, ојачао је своје поморске снаге и заузео острво Родос. Његова копнена освајања су значајнија: освојио је Багдад, већи део Угарске после победе над угарском војском у бици код Мохача (1526) и северну Африку (са изузећем Марока). Опседао је Беч, али без успеха. Османско Царство у његово доба доживљава свој апогеј како војни тако и културни. Административна организација освојених земаља допушта покореним хришћанима слободу језика и вере, а у замену за ослобођење од војне обавезе плаћају порезе, док су Турци задужени за одбрану. Уз помоћ великог везира, султан је апсолутни господар, у исто време цивилни, војни и верски.
Победом уједињене хришћанске флоте (шпанске, папске и венецијанске) над турском флотом у поморској бици код Лепанта 1571. почиње опадање турске моћи. Крајем XVI и у току XVII века настају ратови европских сила и Турске, у којима се против ње дижу и поробљени народи.
После друге неуспешне опсаде Беча, 1683 (граду је са својом војском притекао у помоћ пољски краљ Јан Собјески), и образовања „Свете лиге“ европских држава, Турска трпи све теже поразе и губи многе освојене области: Карловачким миром 1699. и Цариградским 1700. изгубила је Славонију, целу Угарску, делове Хрватске и Далмације, Мореју, Азов.
У XVIII веку, у ратовима против Аустрије (1716-1718), (1737-1739), Русије (1768-1774) и Аустрије и Русије (1787-1792), Турска доживљује нове поразе.
Почетком XIX века долази до устанака потлачених народа: првог и другог српског (1804, 1815), грчког (1821) и оснивања националних држава. Томе су знатно допринели и успешни ратови Русије против Турске и руске дипломатске интервенције. Турска је принуђена да призна независност Грчке и аутономност Србије.
После устанка у Босни и Херцеговини (1875) и рата који је водила са Србијом, Црном Гором и Русијом (1876-1878), Турска је потписала Санстефански уговор (1878), допуњен исте године на Берлинском конгресу: признала је независност и територијална проширења Србије, Црне Горе и Румуније, као и оснивање Бугарске и Источне Румелије. Морала је пристати и на аустро-угарску окупацију Босне и Херцеговине.
Крајем XIX века у Османском Царству и даље живе разне популације: Турци, Арапи, словенски народи, Јермени, Арнаути и Курди. Западне силе узимају под своју заштиту хришћанске мањине (Јермене, мароните – секту католичке цркве са либанске висоравни), мешају се у унутрашње прилике царства, чија дуговања превазилазе потрошњу, и утичу на младотурски покрет.
Када је, 1908, избила младотурска револуција, у земљи су извршене извесне уставне реформе, али је положај немуслимана још погоршан.
У првом балканском рату, против Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке, Турска је изгубила све своје европске територије осим Једрена и дела Тракије.
У првом светском рату Турска је ратовала на страни Немачке. Изгубила је и све своје азијске поседе чије становништво није било турско, те је сведена на Анадолију. Пораз у првом светском рату значио је крај многонационалног Османског Царства. Турска је 30. октобра у Мудросу потписала капитулацију.