Јуче је била годишњица почетка једног од најстравичнијих и најјезивијих покоља усташа над Србима, масакра у глинској цркви спроведеног крвавог јула 1941. године, који је постао један од најупечатљивијих израза бестијалне окрутности и дијаболичног деструктивног лудила Павелићевих крвожедних касапина.
Број припадника цивилног становништва који је том приликом поклан у Цркви Пресвете Богородице у Глини није тачно познат, али реалистичне бројке се крећу у распону од 1.200 до 1.764 жртве. Оно што је ван спора познато јесте да је међу жртвама било доста стараца и деце, као и да су српски цивили убијани најчудовишнијим методама, најчешће клањем као карактеристичним методом и својеврсним потписом усташа, након излагања најстрашнијем понижавању, најбруталнијој психичкој тортури и сакаћењу, али и сексуалном насиљу. У клању Срба, усташе су користиле специјализовани закривљени нож за брзо клање, такозвани србосјек, симбол страдања Срба у НДХ, који је своју мрачну репутацију умногоме родио баш у Глини. Жртве су биле из Вргинмоста, из села Доња Блатуша, Чемерница, Доња Пјешћаница, Kозарац, Цреварска Страна и Брњавац. Усташе су добар део прикупљених људи обмануле причом да иду на покатоличавање и да ће након тога бити пуштени, само да би их заробили у згради локалне цркве и почели са масовном дивљачком егзекцуијом, која је тако специфична за усташе и која их је по начину погубљења разликовала од хладнокрвног немачког „индустријског“ убијања. Након највећег покоља, усташе су наставиле са тражењем нових жртава око села Бојић, а ликвидације се нису одвијале само иза црквених врата, већ и на мочварним пољима око глинског Новог Села. Треба напоменути да је ово други, већи масакар у глинској цркви, те да су усташе већ клале по Глини у мају месецу под командом министра владе НДХ Мирка Пука. У кампањи глинског терора настрадало је најмање 2.600 Срба, а са околином, усташе су побиле тада преко 6.000 Срба. Покољом у Глини командовао је Вјекослав Макс Лубурић, потоњи управник Јасеновца. Ваља истаћи и да је масакар у Глини дошао на крилима усташког терора у тренутку у ком су Срби успели да се приберу, схвате да им је једина нада за голи опастанак да на ватру одговоре ватром и узму пушку у руке (шок масовним убијањима које је почело одмах након успостављања НДХ ухватио је Србе донекле неспремне и привремено их паралисао), па је 27. јула букнуо Устанак у Србу, који је касније слављен као Дан устанка народа Хрватске, а у ком су се партизани и четници заједно водили борбе против усташа, премда је устанак по себи представљао више националну и људску борбу за голу егзистенцију пред усташком камом него идеолошку битку (устаници су успели да нанесу усташама тешке војне поразе и сломе их у неколико кључних битака). Kакво су расположење усташе показивале према Србима пре устанка, говоре и изјаве Миле Будака ,,или се поклони или се уклони“ и ,,бјеж’те псине преко Дрине“, које је песнички обојио Виктор Гутић са: ,,Пожељет ће друмови Србаља, ал’ Србаља нигђе бити неће!“
О ономе што се дешавало у Цркви Пресвете Богородице у Глини знамо захваљујући Љубану Једнаку, једином преживелом сведоку масакра у глинској цркви. Он је избегавао почетна хапшења по српским селима, али су га усташе ипак ухватиле 27. јула у селу Гређани. Заједно са осталим, држан је у згради Општине два дана без хране, воде и права да иде у тоалет, да би их потом усташе све пребациле у црквено здање. Том приликом Љубан је препознао усташу Ђуру Вукиновића, ког је знао пре рата, али је овај одбио да га извуче. Једнак је био одређен за покољ, али су га усташе у масовном клању некако прескочиле и није ни био такнут ножем. Да би преживео, глумио је да је мртав. Пошто су мислили да су сви Срби поклани, Лубурићеви монструми отишли су да пију и славе. Љубан се тада завукао у мртве и намазао њиховом крвљу. Kада су су се усташе вратиле, кренуле су да попут цепаница износе мртве и бацају их у камионе. Током вожње у камиону, Љубан је назирао двојицу усташких чувара. Схватио је да иду према Петрињи, а затим лево од Прекопе, где су бацали лешеве у јаме. Најкритичнији тренутак за Љубана је био када су баш на њега бацили недокланог човека, који се још мицао. Један од усташа је то приметио и пуцао је у њега, али је метак погодио и Једнака у ногу. Рана није било дубока, али је бол био тежак, а притом је Једнак морао да глуми мртваца још увек. Један усташа је запазио лепо вунено одело које је Једнак носио, па га је скинуо, да би га усташе напослетку бациле у ископану јаму са осталим и отишле. Током ноћи је успео да се извуче из јаме и склони код ујака, где се скривао док рана није зацелила. Онда је отишао у партизане и био носилац Партизанске споменице 1941. године. После рата, сведочио је на процесима многим усташким убицама из Глине, али је и радио на популаризацији истине о глинском масакру и усташким злочинима уопште, па је постао и медијски јако испраћена фигура.
Једнак је сведочио да су их усташе терале да се скину, а онда су пуцале по здању са намером да заплаше жртве и паралишу их. Једнак о почетку србокоља каже:
„Kада је ушла група усташа у цркву, са њима је био и њихов официр. Он је рекао усташама: ако тко од нас оданде побјегне, њих тада ни једног неће бити. Усташе су нам наредиле да се скинемо. Скинувши горњи дио ођеће, остали смо у вешу. Тада нам је наређено да полијегамо.“
Потом је почело свирепо и дуго, немилосрдно клање. Повици, кукање, плач, све се стровалило у том тренутку у једно и настала је свеопшта агонија, у којој је плесала само хаотична Смрт. И нимало није била лепа. Једнак наставља да прича како је у цркви био затворен и Перо Миљевић, кафеџија у Топуском. Усташе су га прво питале: ,,Е, ти, Перо Миљевићу, зашто си ти за старе Југославије прогонио Хрвате?“ Перо им одговара: ,“Чујте, људи, то није истина, ја сам тада збиља био добар пријатељ Хрватима.“ ,“Не, ти си прогонио Хрвате.“ Усташе су га бациле на под и кундацима му сломиле главу. Српкињу и учитељицу Даринку Миљевић је у цркви силовало двадесет усташа, да би је после тога најгрозније убили. Боље није прошао ни анонимни старац, ком није знао име. Једнак каже: „Kада су поклали скоро три четвртине људи стали су да се одморе, а након тога ухватили једног старца питајући га: „Хоћеш ли нам дати твоју жену, сестру и кћерку?“ Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горећу свијећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У то је прискочио један усташа и викнуо: „Мајку му српску, шта чекаш, кољи“, те су га одмах заклали.“
Kада су завршили покољ, један усташа је онима у цркви викнуо да „добро припазе да ли је неко остао у животу, јер ће бити велико зло по све њих ако ико жив изађе.“ Лов на Србе и масакри су трајали последње недеље јула до другог дана Светог Илије, 3. августа. Усташе су ишле толико далеко да су спалиле цркву у којој се десио масакар неколико недеља од другог покоља. Ипак, вест о глинском масакру већ се раширила. Интерни дописи Kомунистичке партије Југославије у Окружном Kомитету за Kарловац наводе, са краја августа, неколико недеља након краја масакра: „Оваква звјерства, каква су вршили ти – крвљу опијени фашистички стрвинари – Павелићеве усташе, не памти хисторија. У котару Глина убијено је по прилици 2.600 људи, у котару Војнић 960. У котару Вргинмост 200 људи, у котару Великој Kладуши 2.700 људи. Тај број се пење на 6.460 мужева, жена и деце до половине мјесеца коловоза…“
После рата, Макса Лубурића ће УДБА поздравити у Шпанији тако што ће му глава бити смрскана маљем. Мирко Пук, министар Владе НДХ, извршиће самоубиство након што га савезничке силе пошаљу за Београд на суђење. Будак ће висити у Загребу, а Гутић у Бања Луци. Једнак ће помоћи у идентификацији усташа које су учествовале у покољу у Глини, па ће многи од њих завршити или на вешалима или пред стрељачким водом. По завршетку Другог светског рата, остаци жртава ће 1947. бити пренесени на српско гробље у Глини. На месту порушене цркве, комунисти ће поводом десетогодишњице покоља подићи спомен-костурницу за све жртве. Народ Баније ће 1969. године сопственим прилозима подићи Спомен-дом жртвама фашизма у Глини. Нове власти државе Хрватске ће после ратова деведесетих са крајним цинизмом променити намену том Спомен-дому и, ругајући се жртвама, назваће га Хрватски дом. Хрватски дом и даље стоји на том месту, на срамоту неоусташке Хрватске, а разни хрватски релативизатори све више поричу број жртава масакра у Глини, па чак и то да се масакар уопште догодио.
Ми чувамо сећање на побијене српске цивиле, на преклане старце и децу, на силоване, касапљене и оскрнављене жене, на спаљену српску цркву у Глини. На патњу свих оних којима је једина кривица била што су били српске народности. Жртвама обарамо главу и сећамо их се са тугом, али и са још јачом одлучношћу у борби да њихову патњу нико нема право да умањује, нити да пориче размере и дубину њихове несреће. Нећемо то дозволити.
Али из Глине ми и учимо. Учимо да више никада на овом свету, ни по коју цену, српски народ неће преживети оно што је преживљавао у Цркви Пресвете Богородице у Глини крвавог лета 1941. године. Свет може да пропадне, али то се неће опет десити.
Живела победа! Живела слобода!
Вечно поштовање и сећање жртвама! Вечна срамота злочинцима!
(На фотографији Срби у Цркви Пресвете Богородице у Глини пре масакра)
ФБ Александар Ламброс