Хрватска је тек у 20. веку успела да формира државу, а предуслов за њу био је нестанак Срба – то је био циљ масовних истребљења у петој и последњој деценији прошлог века.
Овај закључак се намеће из опширне анализе коју је израдио ректор Богословије Свети Петар Цетињски, протојереј ставрофор Гојко Перовић, а у светлу историјских чињеница и актуелног повампирења идеологије тзв. оца домовине Анте Старчевића, и, нарочито, највећег српског крвника – Анте Павелића.
Перовић сматра да корени мржње сежу вековима уназад, кад су Срби доживели зенит државног успона и политичке слободе, изградили идентитет народа који ствара сопствени културни и духовни израз, а наспрам Хрвата који столећима живе као поданици Угарске. –Истовремено, и на истом простору, заједно са Хрватима живе и Срби – каже Перовић и додаје да је политичка судбина Срба западно од Дрине истоветна оној хрватској.
Перовић сматра да се ситуација знатно променила од средине 18. века, великих сеоба Срба и јачања политичког утицаја на просторима Хабзбуршког царства, где Срби добијају значајне привилегије од бечког цара. То је било време кад је само на ужем простору Хрватске и даље било мање Срба у односу на Хрвате, док их је на подручју Славоније било подједнако, а у Крајини су већ тада Срби представљали већину.
– Можемо само да наслутимо тескобу коју је нарастајући, револуционарни хрватски национализам осетио, када је у националном буђењу у 19. веку, поред себе затекао свога „двојника“ који га суштински негира у претензијама да оствари идолопоклоничку, антихришћанску накану – стварање чисте националне хрватске државе. Наравно, сваки други европски национализам тога времена није био ништа мање безбожан и ништа мање антихришћански. То је просто био дух времена, и мање-више исто се може рећи и за српски национализам, макар за неке његове политичке изразе.
Оно што хрватски национализам разликује од других је изражено антисрпско, расистичко настројење – сматра Перовић.
– Зашто данас, после толико времена, и после последњег великог прогона Срба 1995, доминантна политика у Хрватској нема друге оквире ни другачији пут од оног да се народне вође сликају на Павелићевом гробу, да цели стадион скандира усташки поздрав, и да народне масе ломе и прогоне натписе са ћириличним писмом? Зашто? То је сада друга страна исте приче. Посао о коме је маштао Старчевић скоро да је доведен до краја. Срба нема ни у приближном броју у односу на њихово бројно стање пре усташког покоља и пре Туђмановог разрачунавања са сопственим суграђанима. Хрвати су остали сами у својој кући. Остварила се жеља помрачених умова! И сад треба живети у тој кући. Кући у којој је убијен брат, из које је протеран брат, из које је прогнана различитост. Остао је домаћин сам са својом савешћу. А то стање је поново тескобно и тешко – закључује протојереј ставрофор Гојко Перовић.
Лек за савест
Да би се хрватско друштво ослободило тога стања, да би се умирила савест у сопственој кући – поново су потребни Срби, каже ректор Гојко Перовић. – Али не Срби као објекат мржње, као адреса за излив нове тескобе него као неко ко ће својим присуством, својим животом и постојањем, да излечи смртну рану на оба срца.
Вести
„Песма о Хрватима
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољимa родним, бранећи их часно,
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђe твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.
С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звеrи, погане хијенe,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.
Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала стaрих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.
Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамењем срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.
У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.
Јован Дучић“