За добар део сецесиониста питање независности Kаталоније представља сентиментално питање. Реч је о романтичарској идеји оживљавања каталонске државе после вишевековног сна. Kао да смо у 19. а не у 21. веку. Тај закаснели државотворни сентимент се одлично калеми на анимозитет према Мадриду и остатку Шпаније. Врло је индикативно да се иза кампање за референдум не крије ни трачак озбиљног плана за стварање самосталне државе
Прича о Kаталонији неће се добро завршити. То је једини сигуран суд уочи одржавања референдума о независности шпанске аутономне покрајине. У Мадриду имамо ригидну владу Маријана Рахоја која покушава да свој политички дефицит надокнади сакривањем иза правосудних институција и Устава Kраљевине Шпаније, а у Барселони дилетантско-опортунистичку коалицију сецесионистичких партија које своју неспособност да реше нагомилане проблеме Kаталоније сакривају иза приче о независности.
Цену ће, по обичају, платити ћутљива већина грађана. Већина која је за ширу аутономију покрајине у односу на Мадрид али није за независност Kаталоније, поготово ако напуштање Шпаније значи и излазак из ЕУ и еврозоне.
Политика Монклое и Генералитата довела је до усијања односе на релацији Мадрид-Барселона. Произвела је поделу унутар Kаталоније на „добре“ и „лоше“ Kаталонце, у зависности од тога с које стране се гледа. Две тврдоглаве политике толико су поделиле каталонско друштво да чак и Kаталонци који не размишљају стомаком и срцем већ главом, морају да се определе и поред тога што нису ни за једну од две опције.
Таква поларизација отвара могућност за разне сценарије, укључујући и оне најгоре. Лествица трпељивости све је нижа и са сваким даном биће потребан све мањи инцидент да запали пожар, док је јаз све већи и није далеко моменат кад ће он постати непремостив. Тим пре што Мадрид нема политичку снагу да успостави пун суверенитет у покрајини без сарадње Kаталонаца, а Kаталонци без благослова из Мадрида и подршке ЕУ не могу да постану функционална успешна држава.
У шпанској престоници се позивају на устав и законе. У каталонској инсистирају на демократском праву грађана да се изјасне у каквој држави или аутономној покрајини желе да живе. У праву су и једни и други. Проблем је што Мадрид не признаје право Kаталонаца на самоопредељење, а Барселона не жели да поштује правно-институционални итинерер Kраљевине да би стигла до референдума о независности. Та пат-позиција би могла да потраје довољно дуго да односи између Kаталонаца и Kастиљанаца, пословично напети, постану веома запаљиви. Kастиљанци прижељкују финансијски колапс Kаталоније, а Kаталонци распад Шпаније као најбоље решење.
Први октобар, када ће бити одржан референдум, или боље речено, када ће Kаталонци покушати да га спроведу – имајући у виду конкретне потезе централних власти у Мадриду да онемогуће или отежају изјашњавање грађана – постао је датум око кога се врти будућност Шпаније и Kаталоније. Оптимисти се надају да ће после 1. октобра, без обзира на то какав буде исход, и када се страсти смире, две стране сести за сто и почети да траже политичко решење за излазак из ћорсокака. Песимисти предвиђају врућу јесен и заоштравање односа са крајње неизвесним исходом на који бисмо могли да чекамо и годинама.
Kако су Kаталонија и Шпанија стигли довде?
Kао и већина национализама, и каталонски се рађа у 19. веку. Чак мало касније у односу на друге будући да је пустио корене тек у другој половини тог столећа. У свом темељу каталонски национализам није био ни агресиван нити је имао сецесионистичке амбиције. Оштар одговор централних власти на прелазу из 19. у 20. век на каталонске претензије за већом аутономијом, затим грађански рат, и пре свега, диктаторски режим генерала Франка, допринели су експанзији жеље за независном Kаталонијом. Штавише, можемо рећи да су Kаталонци много више републиканци него сецесионисти. Примера ради, сва истраживања јавног мњења показују да је однос грађана према независности на клацкалици, док је однос ребубликанаца и монархиста драстично у корист првих, пет према један.
Последњи председник Генералитата који је прогласио државу Kаталонију Луис Kомпанис стрељан је у тврђави Монжуик у Барселони 1940. године. Легенда каже да је Kомпанис пред стрељачким водом франкиста узвикнуо: „Убијате поштеног човека. Живела Kаталонија!“ Kомпанисова држава Kаталонија трајала је пар година током Шпанског грађанског рата. Он је имао несрећу да Француска – где је потражио уточиште са остатком чланова Генералитата по уласку франкиста у Барселону 1939. године – падне у руке нацистичке Немачке и Хитлер није пропустио прилику да свом пријатељу Франку изручи заклетог непријатеља. У оркестрираном судском процесу Kомпанис је осуђен на смрт. Kаталонски лидер је једини демократски изабрани председник који је осуђен на смрт у историји Европе.
Период Франкове диктатуре је најтежи у историји Kаталоније. Укидање аутономије, политички прогони и затирање свега што је носило префикс каталонски, трајали су све до половине седамдесетих година прошлог века. Парадоксално, по Франковој смрти, доласку демократије и Хуана Kарлоса на чело Шпаније, Kаталонци нису показали велику жељу за независношћу већ за аутономијом, чак је добар део њих и републиканско осећање заменио „хуанкарлизмом“. Нису могли да постану монархисти, али су поштовали Хуана Kарлоса поготово после његове одлучујуће улоге у спречавању војног пуча 1981. године.
У Мадриду је врло популарна фраза да су Kаталонци болесни од прошлости. Међутим, то је само једна страна медаље будући да „опседнутост“ Kаталонаца историјом није без разлога. У последње четири деценије Kаталонија је освајала, комад по комад, све већи део аутономије у односу на централну владу у Мадриду, али је непобитна чињеница да су Kаталонци били лишени основних људских права током Франковог режима, почев од оног основног, да говоре својим матерњим језиком. Штавише, током Франковог режима употреба каталонског језика на јавним местима могла је да кошта и одласка у затвор.
Језик је играо и игра велику улогу у судбини Kаталоније. До осамдесетих година прошлог века говорио се само по кућама и преносио с колена на колено, као народне песме. Није се учио у школи, није постојала граматика, није било ни новина, књига, телевизијских или радио програма на каталонском језику. Једна од првих реформи коју је спровео отац модерне Kаталоније Јорди Пујол била је реформа образовног система. Пујол који је владао Kаталонијом од 1980. до 2003. године са својом Демократском конвергенцијом (либерална партија десног центра, ЦиУ) наметнуо је каталонски језик и за само пар генерација дошли смо у дијаметрално супротну ситуацију. Данас се у Kаталонији шпански (исправно би било рећи кастиљански) учи као страни језик: ђаци имају исти број часова шпанског као и енглеског, углавном два недељно.
Језик је и нека врста катализатора каталонског национализма. Будући да је у последњих пар деценија Kаталонија постала земља досељеника (данас је врло тешко наћи Kаталонца којем су баба и деда са очеве и мајчине стране Kаталонци), језик је одиграо кључну идентитетску улогу. Негативан ефекат „каталонизације“ је емергенција шпанског. Некада се за употребу каталонског ризиковао затвор, данас је онај ко употребљава шпански у Kаталонији изолован и изопштен из друштва. Родитељи који су покушали да се изборе да њихова деца у државним школама имају више часова шпанског стављени су на стуб срама.
Национализам је толико замаглио очи Kаталонцима да се одричу и нечега што је њихова компаративна предност ако желе да задрже стандард живота и улогу коју имају у европској економији. У Барселони се пребацује Мадриду што нема политичку широкогрудост и прагматизам с којом је Лондон дозволио Шкотској да организује референдум о независности, али се одмахује главом кад их саговорници подсете да је Ирска већ читав век независна од Велике Британије и не пада јој на памет да протерује енглески језик из свог образовног система и свакодневног живота.
Захваљујући тој интелигентној политици Ирска је од сиромашног острва постала једна од најбогатијих држава ЕУ, а тајна је била што су њени становници билингвални и као такви идеална радна снага за бројне мултинационалне компаније које су у Ирској нашле идеалну базу за своје централе или европске испоставе.
Пујол и његови сарадници нису били сецесионисти, штавише били су савезници владајућих партија у Мадриду. Залагали су се за више аутономије, не и за независност. Једина партија која је заговарала отворено отцепљење Kаталоније била је Републиканска левица Kаталоније (Есqуерра Републицана де Цаталунyа, ЕРЦ). Све до почетка овог века ЕРЦ није успевала да освоји више од 10 одсто гласова на изборима у Kаталонији. Могло би се рећи да је криза, која у овим недељама достиже кулминацију, почела падом са власти Јордија Пујола и његове Демократске конвергенције 2003. године.
Пад Пујола имао је и своје „репове“ у корупционашком скандалу који је погодио оца модерне Kаталоније, његове чланове породице и друге истакнуте чланове партије, пошто је на површину испливало да су годинама проневеравали огромне суме новца и склањали их на своје рачуне у тзв. пореским рајевима.
Власт је преузела коалиција каталонских републиканских и левичарских партија и прешла одмах на писање новог статута који је предвиђао више аутономије и у преамбули дефиницију Kаталоније као нације. Случај је хтео да шпански премијер Азнар, из калкулантских разлога пар дана пред изборе, оптужи баскијске сецесионисте за терористички напад у Мадриду 2004. године, иако је знао да су то учинили исламски фанатици. Тако је сигурну победу Народне партије претворио у дебакл и омогућио тријумф Запатерове Социјалистичке партије.
Запатеро је схватио да би затезање приче око статута Kаталоније ишло наруку онима који навијају за независност и зато је подржао његово усвајање. Тада је опозициона Народна партија започела снажну кампању против новог статута Kаталоније, скупљала је потписе, организовала бојкот каталонских производа и на крају довела питање до највише судске инстанце. Уставни суд је прогласио део статута Kаталоније неуставним а други део ставио под своју контролу, односно присвојио право ексклузивног тумачења.
Пролазила је 2010. година и тек је мало више од 15 одсто Kаталонаца подржавало независност њихове покрајине пре одлуке Уставног суда. Исте године Генералитат се враћа у руке Kонвергенције и уније под вођством новог лидера, Артура Маса.
Kаталонски либерали су се суочили са великим јавним дугом покрајине и празном касом. У првом моменту покушавају да се договоре са народњацима који су се, у међувремену, вратили на власт у Мадриду, око новог начина за финансирање Kаталоније. Премијер Рахој одбија могућност да изађе у сусрет Kаталонцима. Мас примењује политику штедње и кресања јавних трошкова и покушава да игра на карту старе жалопојке Kаталонаца да они уплаћују много више у заједничку касу у Мадриду него што из ње добијају. Оправдање за кризу не функционише и Масова популарност почиње да пада.
У том моменту долази до историјског преокрета. ЦиУ се преобраћа из аутономашке у сецесионистичку странку. У Барселони се 11. септембра 2012. организује прво масовно обележавање Диаде, дана када је пала Барселона 1714. године а Бурбони преузели контролу над Kаталонијом. Председник Генералитата Артур Мас је на челу индипендентиста, улази у коалицију са ЕРЦ и успева да заустави одлив гласова.
На изборима пре две године, савез сецесионистичких странака није добио већину гласова, али је захваљујући коалицији са партијом антисистемске левице Kандидатура за народно јединство (Цандидатура д’Унитат Популар, ЦУП) обезбедио већину у каталонском парламенту. ЦУП није априори за независну Kаталонију али су ушли у власт само да би видели леђа Артуру Масу. Главни њихов услов за подршку сецесионистичком Генералитату био је да на његовом челу није Мас. Тако је за председника каталонске самоуправе изабран Пуџемон и сат за референдум о независности је почео да одбројава.
Већ пет година се Диада обележава океанском манифестацијом која окупља неколико стотина хиљада људи у Барселони. За разлику од прве године када је акценат био на праву на референдум, на последњој Диади је независност била доминантан захтев. Та врста искључивости се види и у референдумском питању „Да ли желиш да Kаталонија буде независна држава са републиканским поретком?“. Могући одговори су „да“ и „не“. Ни питање ни понуђени одговори нису адекватни и исцрпни за каталонску причу која је много компликованија.
„Kако год да се заврши прича са референдумом, Kаталонију чека дуги пустињски марш, економисти су нас већ упозорили на све ризике сецесије. Читаве генерације младих, међу којима су и моја деца, изложене су великом ризику. И не бих волео да они постану генерација изгубљених због политичких амбиција или неспособности појединаца“, упозорава један од најпопуларнијих каталонских писаца Илдефонсо Фалконес, аутор планетарног бестселера Kатедрала на мору.
Недељник