Људима су, цини се, увек биле пријемчиве велике идеје. Сама француска револуција, као устајање потлачених, обезправљених и одбачених, ношена је узвицима: Слобода, једнакост, братство( Liberté, égalité, fraternité), док је Грчки устанак био под паролом слобода или смрт (: Ελευθερία ή θάνατος). Kолико су у тим давним временима идеје биле важне и моћне, како у животима народа и нација, тако и у животу сваког појединца, тако су данас у истим тим категоријама тотално безсмислене. Још је Лиотар, пре више од 40 година, реако како је постмодерна крај метанарација, односно великих прича. а данас то можемо посматрати у једном крајње одвратном и јадном издању – у имитацији свега и свачега и у једној колективној шизофренији и самообмани. Другим речима, неваља то што је све је лаж, само пуста лажа.
Дегенеритет и декадентност нашег друиштва се и најлакше распознаје по томе што је идеја слободе тотално декласирана и одбачена. Видети одсуство бунта код младих, и то у времену када је тај бунт готово неопходан, никако не може бити добар знак. Kријући се иза ситних, малограђанских идеја, млади, али и старији , нараштаји су, у многоме, превидели да са првом кариком почиње стварање ланца. Kада се први пут нечији говор осуди, када се први пут нечија мисао забрани, када се први пут неком слобода ускрати, слобода почиње да умире за све нас. Хватајући се за патетичну и плитку идеју да је “слобода је слобода да се каже да су два и два четри“, они су на један једнако јадан и плитак начин прихвтили тотално одбацивање логоса и самога бића, ропско је заменило господарско, слабост се маскирала у доброту, немогућност и невољност за реаговањем се почела називати скромношћу. У тако изопаченим друштвеним оквирима, и сама идеја слободе је била редефинисана, добијајући своју нову конотацију – слобода је социјално или јуридичко стање субјекта , а никако схватање да је слобода однос субјекта према животу, само схватање живота. То колективно безумље, чувајући негде дубоко и сакривено, идеју о слободу схваћеној на прави начин, развило је паничан и неуротичан страх према правој слободи, стављајући као највећи императив идеју да људска слобода, схваћена на прави начин, не сме бити идеал за који се треба борити, него опасност коју треба спречити…
У контексту свега овога, нужно је присетити се Русовог принципа слободе – наиме, слобода појединца се огледа и остварује у његовој потчињености и жртви за друштво – уколико појединац не жели да се жртвује за друштво, друштво да мора присилити да се жртвује и на тан начин ОНО ГА ОСОБАЂА!!! То је слично ономе onome arbeit macht frei.
Симон Стевановић
Видовдан