Корачајући бескрајним ходницима зграде техничких факултета и посматрајући благотелеће погледе данашњих студената, не могу а да се не запитам шта се догодило са „генератором“ слободне мисли. Просто ме запањује чињеница да је ротор асинхроног црногорског друштва оличеног у студентима као главним протагонистима престао да се окреће.
Од оснивања Универзитета Црне Горе давне 1974 године, студенти су представљали синоним за прогрес,слободоумље и борбу. Студенти су били авангарда једног друштва. То су млади људи пуни елана који делиберирају о тренутној реалности свакодневнице, притом рушећи њен прозаични контекст. Они критикују актуелну друштвено-политичку ситуацију и не само да су они ти који су призивали промјене, напротив они су промјене доносили. И то тако што су активно партиципирали у изванинституционалном политичком дјеловању, као и заузимању радикалнијих позиција.
Међутим у овом времену нихилизма ови јахачи апокалипсе су посрнули у одлучујућем моменту!
Шта се догодило са студентима, како и зашто вјероватно се пита већи дио јавности у Црној Гори. Али свако зашто има зато. Да би схватили суштину овог проблема простом логиком смо принуђени да одговоре тражимо управо у геополитици. Јер иако се ми небавимо геополитиком, она се експлицитно бави нама.
Уколико сагледамо данашње студенте кроз призму облика друштва савремене геополитичке констелације, оличене у антагонизмима Евроазија и Атлантизам намеће нам се и разлог сучељености ова два цивилизацијска нивоа. Наиме основна карактеристика једног Источно-Православног друштва (којем припада и Црна Гора) као носиоца Евроазијске идеје јесте да оно тежи вишем смислу. Тај виши смисао можемо представити као традицију, нашу Православну духовност и у овим новијим временима идеологију и идеју. Насупрот томе имамо Западно-протестантско друштво чија основна карактеристика јесте да му је виши смисао овоземаљски живот. Односно како да појединац обезбиједи егзистенцију која ће му осигурати лакши и удобнији живот у оквирима одговарајућег друштвеног поретка. Како је вријеме одмицало под утицајем атланског корпуса земаља друштво се развијало протежирајући профани ниво свијести. У том профаном нивоу свијести које пропагира Запад „умјетност над умјетностима“ јесте гушење савјести, ради стицања овоземаљских добара које ће задовољити људске потребе. Међутим како је човјек по природи ствари након пада похлепан, нису у питању само основне потребе, већ мегаломанија и неумјереност у свему. У таквим друштвеним поретцима човјек грамзиво граби да задовољи своје незајажљиве животињске нагоне. Дакле просто речено Запад је друштво у којем преовладава хедонизам, и у којем се човјек не разликује од животиње.
У исконској борби добра и зла оличеној у истоку и западу, перфидни и проницљиви Запад је развијао разне методе како да постигне успјех. У врлетима сукоба између Истока и Запада, Запад је однио тријумфалну побједу успјевши да Истоку као виши смисао наметне идеологију. Односно овоземаљски живот и пуко задовољавање човјекових потреба. Али и у том контексту направљена је демаркација. Демаркација која у 21 вијеку дефинише непремостиви јаз између ова два антонима. Тако да синоним за Запад јесте либерални капитализам док је синоним за Исток социјализам и његов тврђи облик комунизам. У служби Запада маневрисањем са том позитивистичком философијом на емпиријским постулатима, Маркс и Енгелс су искористили хришћанство источног обреда. Они су створили идеологију која преузима све из Хришћанства али само не оно што је вјечно и непролазно. Бога! То је требала да буде тампон зона, односно прелазни период између источног архаичног начина владања и западне демократије. Наиме питајући се како да дефинишем комунизам дуго времена сам размишљао. Једном приликом случајно гледајући интервју његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија, чуо сам његову дефиницију која је заиста дала суштински одговор на ту енигму. Митрополит дословно каже овако:“ Комунизам је хришћанска идеја, то је Хришћанство без Бога“. Али као што знамо неможе се ништа градити без Бога, нити на богоборним идејама палог људског ума. Зато је комунизам и пропао! Оно што је суштина цијеле приче јесте да је у свим облицима владавине на Истоку опште добро било постављано изнад добра појединца. Односно појединац је увијек у функцији друштва.
Сада се сигурно питате због чега ја све ово причам, и у каквој је спрези сва ова говоранција са студентима.
Ево зашто!
Студентски активизам постоји(или постојао је) у свим земљама свијета. Студентски покрет и борба за студентска права код нас кулминарала је под окриљем КПЈ. Треба се само сјетити Револуционарног студентског покрета који је и у Црној Гори узео јак замах. А који је првенствено био заснован на слободарској традицији нашег народа. То и такво дјеловање студената било је условљено актуелним друштвено-политичким дешавањима у земљи и свету, условима на Универзитету, као и тешким материјалним положајем студента. Дакле опет се кроз све то чак и услед новонасталих околности провлачио неки „виши смисао“ појединац је и тада био у функцији друштва. Времена се мијењају али неке ствари остају исте. Ни сада положај студената није много бољи. Међутим у Црној Гори глас студената по питању круцијалних ствари, које се између осталог превасходно односе на њих уопште се нечује. Да ли је умукнуо услед притисака режима или зато што се свијест ове генерације младих нараштаја савршено уклопила у актуелну матрицу монтенегринско-дукљанског друштва, превасходно западног курса вриједности је дискутабилно. Прије ће бити да се тај прелом у мозговима младих одвијао пропорционално. Студенти су подлегли западном начину размишљања и живљења. Оно што је сада једина константна констатација јесте да су се студенти претворили у најобичније „браве“ са индексом.
Универзитет је одувијек био бастион слободе и слободне мисли. Али ми и ту имамо случај да се и Универзитет као „статор“ савршено уклопио у ту исту матрицу монтенегринско-дукљанског друштва. Професорски кадар који се калио и своју свијест развијао у годинама тврде комунистичке владавине када су студенти представљали значајан фактор, колективно се учланио у партију КВД-а(Како Вјетар Дува).
Сума суммарум: Да би ово друштво просперирало веома важно је тренутно интересовање студената за друштвено-политичку ситуацију. Студенти ствари морају почети сагледатавати кроз призму ширег контекста феномена политичких процеса. Укључивање студената у актуелну друштвено-политичку ситуацију је од круцијалне важности за очување и унапређење друштва и земље. Зато једини који Црну Гору могу поново поставити на своје ноге су студенти, а не никако „брави са индексом“.
М.M. Стијенски