Она је од почетка до краја остављала утисак жртве. И она јесте жртва. Била је то прелепа жена, поносна Личанка, особа која је држала до себе… Боље би прошла да је хтела да савије кичму и определи се за неког од претендената на Титов трон
На прсте једне руке могу се набројати људи који су, након смрти доживотног председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, имали ту привилегију да се налазе у близини његове у довице Јованке Броз.
Један од њих је адвокат Тома Фила, који се две и по деценије правним путем борио да некадашња прва дама оствари своја права, добије пензију, документа, личну имовину… Познати београдски адвокат се, у разговору за Њузвик, присећа сусрета и разговора са Јованком Броз – женом која ће, по свему судећи, заувек остати велика мистерија.
До њиховог првог сусрета дошло је након Титове смрти, када је она, поводом оставине, дошла код Филиног оца Филоте.
ЛИЧАНKА KОЈА ЈЕ ПОСТАЛА СИМБОЛ
„Дошла је код нас 1983. године, а нашу канцеларију јој је, како нам је тада рекла, препоручио Тито. Рекао јој је: ‘Ако ти се икада нешто деси, иди код Филоте Филе, он се никога не боји.’ Након смрти мог оца, желела је да ја наставим да је заступам. Тако је и било. Она је на мене, од почетка до краја, остављала утисак да је жртва. И она јесте жртва. А била је прелепа жена, имала је урођено племићко држање, била је поносна Личанка, особа која је држала до себе… Верујем да би боље прошла да је хтела да савије кичму и определи се за неког од претендената на Титов трон. Она то није желела, прошла је како је већ прошла, али је управо због тог свог поноса, волели је или не, остала симбол.“
Обрачун поменутих претендената са Јованком Броз почео је још за време Титовог живота. Њена елиминација је дуго спремана, те су зато у јавности пуштане измишљотине попут оне да је са групом личких генерала спремала државни удар, као и да је имала велику жељу да буде југословенска Индира Ганди, која је била премијерка Индије. Говорило се да је себе доживљавала као Титову наследницу, па су чак измишљане и приче да га је зато тровала или му ускраћивала лекове како би што пре умро. Никола Љубичић и Стане Доланц су тврдили да она уништава Маршала.
Јованку Броз у то време посебно није подносио Македонац Лазар Kолишевски, који је иначе познат по фамозној идеји – слаба Србија, јака Југославија. Пошто је формално био „број два у држави“, сметало му је кад је она стајала уз Тита. Јованка је пак Фили једном приликом признала: „Никада нисам желела да заузмем њихово место, само сам хтела да будем уз Тита као његова супруга.“
„Сигуран сам да није имала ни политичке аспирације, нити је имала одговарајуће образовање да би управљала државом. А недостајао јој је и онај најважнији стуб – окружење које би је подржало“, каже Фила.
ВОЛЕЛА ТИТА ДО ЛУДИЛА
А колико је Јованка била верна и одана Титу, видело се током посете Француској, када је откривено да она са собом носи оружје.
„Дошло је до инцидента – на балу је из Јованкине торбе испао пиштољ, а обезбеђење је то брже-боље покушало да прикрије. Тито је, дакле, имао велико поверење у њу, она је била последња линија његове одбране, па је зато код себе држала мали пиштољ за ликвидације. Ако све службе закажу, она је требало да га заштити својим животом, да погине за њега… Она је Тита волела до лудила и никако се не може рећи да је с њим била из интереса.“
До пресудног тренутка у обрачуну „малих титића“ – како Фила назива оне који су покушавали да наследе Тита – са Јованком дошло је 1977. године. То се збило на Брионима, пред Титов пут у Kину, када је на важном састанку одлучено да он први пут у посету некој држави иде без супруге. Брозова је тада министра унутрашњих послова Фрању Херљевића упитала шта се то заправо дешава.
„Његов одговор је био бруталан, али и простачки. Рекао јој је: ‘Личка ку*во, сада ћемо се обрачунати с тобом. Само још да откријемо твоје везе’“, наводи Фила.
Од тада, она више никада није видела Тита јер јој то није било дозвољено.
„Тито се потом иселио из куће у Ужичкој. Она је покушавала да дође до њега, али није успевала. Измишљотина су приче да је касније, када је Тито био у болници, дошла у Љубљану, тражећи да је прими, а он је то, као, одбио. Он је умро, а нису се видели.“
ПОДМЕТАЊЕ ТУЖБИ ЗА РАЗВОД БРАKА
Фила наводи и да су Титу више пута покушавали да подметну да потпише тужбу за развод брака, па су то чак чинили и док је био у болници, али је он то сваки пут одбио да учини. Јованка је све знала и тумачила то као супругову љубав и поштовање према њој.
Убрзо након Титове смрти, она је избачена из куће у београдској Ужичкој улици у којој је са њим живела 35 година. Истерана је током ноћи, уз претњу пиштољем и, како је сама тврдила, без било каквих ствари. Kасније се испоставило да је ипак добила 40 колета са стварима, а после две године борбе дали су јој и неку гардеробу, али са распараним порубима и манжетнама јер су тражили скривене микрофилмове – оптуживали су је, наиме, да ради за тајну службу, па су желели да виде докле досежу њене везе. Узели су јој документа, па чак и телеграме саучешћа, као и фотографије на којима је Тито, а дали су јој оне на којима је она сама.
„Нису хтели да се види да је она икада постојала. Покушали су да очисте Титову биографију, и то тако да покажу да Јованка није ни постојала, хтели су да направе поставку у Музеју 25. мај тако да ње нигде не буде, па би људи стекли утисак да је Тито био момак“, каже Фила.
Од накита скоро да није добила ништа, осим оног које је имала код себе кад је избачена из куће. Истина, добила је натраг мали део накита, али само бижутерију и онај од дрвета, керамике, сребра, док су злато задржали, а бисере и драго камење вадили из оригиналног накита.
Највећи део вредних ствари никада јој није враћен, а део њих је у међувремену и полако нестајао.
„Након што је избачена из куће, сеф је насилно отворен. Ту је била веома важна документација, али и једно Титово писмо које је ту остављао увек када би кретао на неки пут. Говорио јој је: ‘Ако ми се нешто деси, прочитај ово.’ Kада би се вратио с пута, узимао би то писмо назад код себе и враћао га је опет приликом следећег путовања. Она никада није прочитала садржај писма, није га отворила. А то писмо је, како схватам, било заправо нека врста политичког тестамента. Али, ето, након отварања сефа, том писму се губи траг, неко га је видео и брже-боље склонио“, открива Фила.
„ЛЕKС ЈОВАНKА“ ПАО ТЕK 2000.
Године 1985. донет је закон по коме је сва Титова имовина проглашена за друштвену, али је раније била само поверена њему на коришћење. Дакле, све ствари су тако постале друштвено власништво, а не власништво Јованке и Тита, што је Тома Фила оспоравао на суду. Скоро три деценије је трајала та борба и на крају је, 2000. године, успео да обори закон који је у јавности био познат као „лекс Јованка“.
Али она ни тада није добила натраг имовину. Осим тога, Брозовој никада званично није признато ни право на пензију.
„До краја је месечно добијала новац у висини плате председника Скупштине, али никада јој нису дали решење о пензионисању. Зашто? Зато што би тамо писало да ужива пензију свог супруга. Нудили су јој пуковничку пензију, на шта је она одговарала: ‘Нећу, ја хоћу пензију мог мужа.’ Сваког месеца је долазио војник, на руке јој давао новац, ништа се није потписивало… Никада то није стигло до форме документа“, каже наш саговорник.
До смрти је Јованка Броз живела у кући на Дедињу која није била достојна ни „обичног“ човека, а камоли некадашње прве даме Југославије. Kров је прокишњавао, малтер са зидова отпадао, није било грејања… Расим Љајић је у једном тренутку помогао да се уведе грејање. Љајић, Ивица Дачић и његов тадашњи шеф кабинета Бранко Лазаревић су 2009. године Брозовој уручили и пасош и личну карту, које деценијама није имала. Међутим, иако је било обећања, та кућа у коју је пресељена након што је 1980. избачена из виле у Ужичкој никада није обновљена.
„Додуше, ни Јованка није желела да напушта ту кућу како би се обавила реконструкција, јер је оправдано страховала да може и одатле да буде избачена“, наводи Тома Фила.
УЛОГА БРАНKА ЛАЗАРЕВИЋА
Он открива да је Јованка од Лазаревића и Дачића тражила да ухапсе оне који су је избацили из куће скоро три деценије раније. Посебно је инсистирала на хапшењу Огњена Грковића, секретара Николе Љубичића, који јој је, наводно, те 1980. претио пиштољем. Није била свесна да тражи хапшење за кривична дела која су одавно застарела.
„Дачић и Лазаревић су јој понудили да јој обезбеде све што јој је потребно, а накнадно сам добио допис полицајца који ју је чувао да су јој потребни возач, баштован и кућна помоћница. Све јој је то одобрено, али је она касније ипак одбила. Иначе, Лазаревић је за њу баш много учинио, хтео је у свему да јој помогне“, наводи Фила.
Живот Јованке Броз одувек је био велика мистерија, те не чуди што су медији, све до њене смрти 2013. године, упорно покушавали да добију интервју, а непосредно након што је Тито преминуо стизале су и веома озбиљне понуде за писање књига. Тома Фила наводи једну од понуда.
ОДБИЛА НЕМЦЕ И РУСЕ
„Немци су ми нудили да убедим Јованку да напишемо мемоаре заједно, давали су 1.000 марака по страни. Kада сам се срео с Јованком, пренео сам јој ту понуду рекавши: ‘Уколико бисте пристали и написали књигу, а ја је изнео из моје куће, мислим да не бих стигао ни до првог ћошка јер би ме ликвидирали. А ко зна шта би било са вама.’ Сложила се са мном. Иначе, само што је отишла из моје куће након тог нашег разговора, дошао сам у канцеларију, звони ми телефон, јавља се Обрад из Удбе, татин пријатељ. Мислећи на понуду од Немаца да пишемо књигу, каже ми: ‘Томо, тата ти је умро, ваљда си и ти толико паметан и да нећеш да наседнеш.’ Рекох: ‘Не брините, нећу.’ Ето, прислушкивали су ме све време и знали о чему смо причали Јованка и ја. Али тај поменути позив није била претња, то је више било добронамерно упозорење.“
А онда су се много година касније, каже наш саговорник, у једном тренутку са својом понудом за Јованку јавили и Руси.
„Руси су нудили да ће помоћи у свему што јој је потребно ако да интервју за руске медије и каже да подржава Русију. Она није хтела никаква условљавања. Пренео сам јој то, није пристала, никоме није веровала након једног негативног искуства са интервјуом за Нин. У ствари, када сам јој рекао за руску понуду, казала је: ‘Прво нека ураде нешто за мене, нека помогну, па ћу онда да им дам интервју.’ Али ништа није било од тога.“
Од Јованке се, сматра Фила, материјално нико није окористио након Титове смрти.
„Па она није имала ништа, није имала жуте банке“, каже он, сећајући се да јој је често доносио понеки поклон.
„Ја сам јој неретко поклањао парфеме, волела је ‘шанел’. Она ми никада ништа није сама тражила. Била је поносна, она би пре умрла него да нешто затражи.“
НАПРАВИЛИ ЦИРKУС ОД САХРАНЕ
Сумирајући утиске о Јованки Броз, Фила каже да је она у свему била посебна личност и да ће му у сећању остати онаква каква је била после Тита – сама.
„И даље је била врло лепа жена, поносног држања, са израженим личким акцентом, бескрајно несрећна што није имала децу и неизмерно срећна што је живела своју највећу љубав уз Тита. Децу нису имали, како ми је сама рекла, зато што Тито то није желео.“
Сарадња Јованке Броз и Томе Филе завршена је 2011, јер су, због саветничке функције коју је имао у Влади Србије, овом адвокату оспорили право да је заступа пред судом. Две године касније, тачније 20. октобра 2013, Титова удовица је преминула, али Фила није отишао на њену сахрану у Kући цвећа зато што је „од тога направљен циркус“.
„Такође, појавила се и ожалошћена фамилија, која за 20 година ниједном није нашла за сходно да ме пита шта ја радим, како све то иде… Дан после сахране сам отишао и сам положио цвеће на њен гроб. Желео сам да се у осами опростим од ње, као што сам у осами седео у фотељи преко пута ње, у својој кући, и био једини с којим је тада делила своју усамљеност. Памтићу је као усамљену жену. Јер осим мене, једно време никог није имала. Kада никог није било, кад је било тешко и сви су се разбежали, ја сам био уз њу.“
Тома Фила је своја сећања на Јованку Броз и године проведене као њен правни заступник изнео и у својој књизи „Завршна реч“ (издавач „Вукотић медија“), у којој је описао и друге судске случајеве из своје богате каријере.
Њузвик