Крајем 18. и почетком 19. века Срби из Аустрије преместили су средиште свог културног и политичког деловања најпре из Беча у Пешту, а затим из Пеште у Нови Сад. Због појачане цензуре, која је посебно дошла до изражаја после 1807. године, они су своје културно и политичко средиште потражили даље од центара моћи, на простору на којем су имали етничку већину. Једно време упоредо су се развијала два културно-политичка средишта српског народа у Монархији: будимпештанско и новосадско.
Са више од 20.000 становника, стотинама дућана, јаким занатством, развијеном житном трговином и речним саобраћајем, који га је на северу повезивао с Пештом и Бечом, а на југу с Београдом и Србијом, објашњава Крестић, Нови Сад је имао врло повољне услове да се развије и учврсти као трајан културно-политички центар Срба у Монархији. Јован Скерлић је написао да је од 1860, Нови Сад духовно и политичко, српско средиште, да су млади људи из Србије ишли Нови Сад да се „напоје“ на источнику поезије и просвете и да се поклоне великим жрецима српске књижевности и политике” и да је либерална опозиција у Србији, чији су листови били угушивани и вође протериване, имали Нови Сад, као своје средиште. У првој половини 19. века Нови Сад је имао гимназију, две штампарије, посебне књижаре, читаоницу, стрељачку дружину и дилетантске позоришне трупе.
У Новом Саду је у то време излазило више листова и часописа, међу којима су познатији и утицајнији били: „Србски дневник”, „Србобран”, „Напредак”, „Комарац” и „Даница”. Током 1861. почело је да ради Српско народно позориште. Још у време револуције 1848. покренуто је питање пресељења Матице српске из Будимпеште у Нови Сад, али је до пресељења дошло тек 1864. године. У то време Срби су желели да стекну и посебан српски универзитет. То питање најпре је покренуо патријарх Јосиф Рајачић, а потом, 1864. године, и Светозар Милетић.
Милетићевим програмским иступом о културним и просветним потребама и задацима српског народа умногоме је антиципиран програм којим ће јавно, пред аустријским и мађарским властима, 1866. године у Новом Саду иступити Уједињена омладина српска.
Те идеје, постепено су сазревале и уобличавале се у читавом образованом делу српског друштва током више деценија. Оне су ницале у Матици српској и њеном „Летопису”, у „Сербским народним новинама” Теодора Павловића, у бројним читаоницама, расејаним по српским градовима, које су окупљале српску интелигенцију, ђачку и студентску омладину, а имале су задатак да друштвеним опхођењем и читањем добрих књига, новина и часописа своје чланове развијају духовно, друштвено и хумано.
Уједињена омладина српска представља политички покрет основан крајем августа 1866. године у Новом Саду у Хабзбуршкој монархији, а био је активан до 1871. године. Настала је на иницијативу бечког омладинског друштва „Зора“ које је позвало ђачке, студентске и певачке дружине на састанак ради јединства српске омладине. Том састанку се одазвало 16 дружина. На оснивачкој скупштини одржаној 15-18. августа 1866. у Новом Саду утврђени су основни циљеви овог покрета: одгајање свести о славној прошлости, утврђивање братске заједнице, развитак човечанских врлина, свеколики напредак Срба итд. а парола им је била ‘Српство све и свуда’. Осим тога коришћене су крилатице: „Просветом ка слободи“ и „Све на основу истине, а с помоћу науке“. Ова организација је била изразито словенофилска. Прва скупштина Уједињене омладине српске, самом својoм појавом, али и својим програмом и циљевима, наишла је у владајућим круговима Беча и Будимпеште на велико подозрење и узнемирење Њен представник на етнографској изложби и свесловенском састанку у Москви маја 1867. године био је њен секретар Владан Ђорђевић, који се одушевио овом манифестацијом свесловенства. Уједињена омладина српска је у својим редовима окупљала знамените Србе тога доба као што су: Владимир Јовановић, Јеврем Грујић, Светозар Милетић, Никола Пашић, Никола I Петровић., Марко Миљанов Поповић, Машо Врбица, Лазар Томановић, Владимир М. Јовановић, Валтазар Богишић. Кад је рад ове организације био забрањен у Кнежевини Србији и Аустроугарској, седиште Омладине је постало Цетиње у Кнежевини Црној Гори, а њихове идеје су биле пропагиране у Гласу Црногорца и Панчевцу. 1871. године је формирана под иницијативом црногорског краља Николе и војводе Марка Поповића Дружина за ослобођење и уједињење српско на Цетињу.
Организовани иступ Уједињене омладине, у најтешњој је вези с избијањем аустро-пруског рата, који је почео 16. јуна 1866. Аустрија је 3. јула доживела тежак пораз у бици код Краљевог Градца, па је била принуђена да 30. августа у Прагу потпише мир. Прва скупштина Уједињене омладине српске, самом својoм појавом, али и својим програмом и циљевима, наишла је у владајућим круговима Беча и Будимпеште на велико подозрење и узнемирење. Одмах се поставило питање да ли је такав скуп и такву организацију требало дозволити или забранити. На самом почетку аустријска власт је схватила да Уједињена омладина има далекосежнији циљ од ширења народне просвете и да се, без сваке сумње, може закључити да јој је намера да оствари идеју уједињења свих земаља српске националности у једну велику српску државу.
Опасна сама по себи, Уједињена омладина српска, по виђењу Беча и Будимпеште, представљала је потенцијалну опасност и зато што је могла да прерасте у шири покрет аустријских Словена. Да се то не би десило, да на њеним скупштинама не би учествовали Хрвати, Чеси и Руси, власт је предузимала многе превентивне мере. Забранила је издавање путних исправа за одлазак на београдску Преображенску скупштину, а онима који би на њој, упркос забрана, учествовали, запрећено је строгим казнама.
Српска историја