Униформисани стражари штитили Вршац од упада Турака у 18. веку Фото Удружење “Феликс Милекер”
Током најезде Турака на већи део Баната, једна варош остала непокорена. Одважни Јакоб Хенеман обмануо надмоћнијег непријатеља и тиме заслужио титулу племића
КРАЈЕМ 18. века, када су Турци прешли Дунав и опустошили вароши у Банату, који је тада припадао Угарској, једино је Вршац остао непокорен! Група од 75 храбрих Вршчана, предвођена одважним ратаром Јакобом Хенеманом, лукаво је обманула надмоћнијег непријатеља и тако сачувала своју варош и имовину од сигурне пропасти. Захваљујући томе Вршац је касније проглашен слободним краљевским градом, а Хенеману је додељено племство.
Османлије су у руско-турском рату, у ком су Угри били савезници Руса, свуда сејали страх свирепим убиствима и пљачкама. Цар Јосиф Други се зато 1788. са угарскoм војском повукао у Темишвар и оставио Банат да буде плен Паганима, који су надирали из правца Оршаве. По његовом налогу, и уплашено становништво је пребегло у северније крајеве, док је војска током повлачења многа места сама попалила и порушила магацине, како непријатељ не би имао користи од њих.
И Вршац, који је у то време био подељен на српски и немачки део, требало је да буде препуштен тој судбини. Пошто се царска војска већ била повукла, мештани и управитељи одбегоше у Дету, Чаково, Темишвар, Арад, Зрењанин и Петроварадин. Јер, Османлије су им биле пред вратима – спалиле су и разориле село Кевериш, пола сата удаљено од њих. Једино је Хенеманова група одбила наређење да напусти варош, решена да покуша да се супротстави надмоћнијој турској војсци и тако спасе свој иметак.
– Да би непријатељ помислио да је у Вршцу улогорена повећа царска војска, они на брзину опкопаше место, поставише униформисане стражаре на рубове вароши, по улицама наложише ватре, а бубњевима и другим справама дизаше ужасну ларму. Тиме су толико застрашили надмоћнију турску хорду, која је имала између 700 и 800 људи, да се ови не усудише да их нападну, већ се, обманути, повукоше у Алибунар – прича нам Тамаш Фодор из Удружења љубитеља старина “Феликс Милекер”.
Јакоб Хенеман предводио групу од 74 храбрих Вршчана
Турци нису губили Вршац из вида, док су пустошили остала угарска места, али никако нису налазили праву прилику да га нападну. Јер, Хенеман, ком је тада било 44 године, често је сам крстарио на коњу око Вршца, све до Страже, како би сазнао њихово кретање и предупредио напад.
– Кад је цар сазнао за подвиг Вршчана, послао је у те крајеве више коњичких јединица, које су им, бранећи околину вароши, помогле у одбрани од турске најезде – додаје Фодор.
Међутим, освајачи се повукоше са ове територије већ почетком октобра исте године, пошто су разорили 147 места у Банату и пљачком многе имућне људе довели до просјачког штапа. Због дуготрајне јесење кише, која је излокала друмове у читавој јужној Угарској, али и због њима непознатих болести, које завладаше, вратише се с друге стране Дунава, задржавши само Нову Паланку и Панчево. Вршац, тако, оста непокорен, па је као такав био као оаза усред пустиње.
За заслуге, 75 бранилаца Вршца, међу којима су били и градоначелник Михаил Корман и неколико општинара, доживотно је ослобођено главарине, а истакнути појединци окићени су медаљама. Једино је Јакобу Хенеману додељена титула племића, али му та част није дата за живота.
– Хенеман је преминуо 16. новембра 1792, а шест дана касније, Фрања Први, који је наследио Јосифа Другог, подарио је његовој удовици Варвари и деци Јовану, Самуилу, Леополду и Катарини угарско племство. Добили су и 80 ланаца земље на уживање, уз незнатну закупнину – истиче саговорник “Војвођанских прича”.
Грб породице Хенеман
Најстаријег сина Јована, који је такође био међу браниоцима Вршца, две године касније, на свечаној церемонији, краљ је окитио великом златном медаљом, уз дозволу да је и убудуће носи најстарији мушки потомак Хенеманових, као сведочанство о храбрости и пожртвовању, које су Јакоб и дружина исказали у борби за очување свог града. То што нису били војници, већ обични грађани, тај подвиг чини још већим.
И РУМУНИ ПУСТОШИЛИ СЕЛА
НИСУ се Вршчани бранили само од Турака, већ су у исто време морали да мотре и на Румуне из суседних села, пре свега Марковца, Лацунаша и Варадије. Из љубоморе што је вршачка околина брзо напредовала, њих тристотинак је под вођством свештеника Дамаскина Бренке пљачкала и убијала становнике вршачких села, која су углавном била насељена немачким живљем.
Јелена Ј. БАЉАК, Новости.рс