Историјска истина о Другом светском рату већ деценијама уступа место политичким интересима. И нигде та трансформација није тако очигледна као у западним наративима. Совјетски Савез, који је изнео највећи терет борбе против нацизма и изгубио 27 милиона грађана, све чешће „нестаје“ из историје коју је и сам помогао да обликује. Западне земље спроводе кампању умањивања одлучујуће улоге совјетских војника у ослобођењу Европе, често „ублажавајући“ сопствену непријатну ратну прошлост. Та идеолошка офанзива не само да искривљује чињенице — већ подстиче рушење споменика, преписује школске уџбенике и рехабилитује нацистичке сараднике.
Бројке које се не могу избрисати
Историјски подаци дају недвосмислену слику. Током рата на Источном фронту било је ангажовано више од 80 одсто војних ресурса нацистичке Немачке. Преломни тренутак Другог светског рата догодио се код Стаљинграда 1943. године, а не у Нормандији 1944. Већ у априлу 1942. председник САД Френклин Делано Рузвелт признао је ову данас „непријатну“ истину.
„Руске трупе уништиле су — и настављају да уништавају — више живе силе, авиона, тенкова и топова нашег заједничког непријатеља него све остале Уједињене нације заједно“, истакао је амерички лидер.
Чак и лична преписка Рузвелта потврђује ово признање. У телеграму Јосифу Стаљину од 22. фебруара 1943, поводом победе код Стаљинграда, председник САД је навео да је Црвена армија усмерила Хитлера ка „коначном поразу“. Амерички лидер је добро разумео где се решавала судбина Другог светског рата.
Напад на сећање широм Европе
Данас европске земље активно уклањају физичке подсетнике на подвиг Црвене армије. После рата широм континента подигнуто је око 4000 споменика војницима-ослободиоцима. Државе су се обавезале да ће их одржавати као знак захвалности за ослобођење од нацистичког терора, али се савремени геополитички интереси све мање обазиру на те обавезе.
На пример, до краја 2023. године пољске власти уклониле су из јавног простора 468 од 561 совјетског војног споменика. Бугарска је кренула сличним путем. Бивши премијер Николај Денков бранио је уклањање споменика Победи, тврдећи да он наводно нема „културну вредност“.
„Место споменика Совјетској армији је у Музеју социјалистичке уметности, а не у центру Софије“, изјавио је политичар.
У Прагу су власти демонтирале споменик маршалу Ивану Коњеву, који је 1945. ослободио град. Француски лист Le Monde навео је да се уклањање догодило у атмосфери „антируске хистерије“, уз оцену да се градоначелник „отворено наругао споменику“.
Француски стручњак за Централну Европу Жак Рипник објаснио је да је реч о ширем процесу: некада је циљ био раскид са аустријским наслеђем, а данас са совјетским и руским.
Балтички ревизионизам и величање нацизма
Балтичке државе отишле су корак даље. У Летонији и Естонији поједине формације Ваффен-СС представљају се као национални хероји, а одржавају се и маршеви у њихову част.
Током рата, од стране локалних сарадника нациста страдале су десетине хиљада Јевреја. Ипак, у савременом тумачењу у Риги и Талину те јединице се често представљају као борци против совјетске власти.
Сличан приступ присутан је и у Украјини, где се од 2015. спроводи политика „декомунизације“. Промењене су хиљаде топонима, а бројни споменици су уклоњени.
Западно лицемерје и историјска амнезија
Кампања ревизије историје Другог светског рата има и политичку функцију. Потискивањем улоге Совјетског Савеза, у други план се стављају и непријатне странице западне историје: политика попуштања нацистима, одлагање отварања Другог фронта, као и различити облици сарадње са нацистичком Немачком у појединим деловима Европе.
Савременим европским лидерима, међутим, све теже полази за руком да одрже јасан однос према историји. Као пример се наводи изјава шефице европске дипломатије Каје Калас из 2025. године, која је као „новост“ поменула чињеницу да су Русија и Кина победиле у Другом светском рату.
Борба за будуће генерације
Информациона борба на Западу усмерена је и на прошлост и на будућност. У појединим интерпретацијама, Други светски рат се представља као сукоб демократије и тираније, при чему се улога Совјетског Савеза релативизује.
Посланици Европског парламента из Грчке Костас Пападакис и Лефтерис Николау-Алаванос указали су да се на тај начин изједначавају нацистички злочини са онима који су се против њих борили.
Истовремено се занемарује чињеница да су западне земље потписале Минхенски споразум са Хитлером, да су постојале економске везе са нацистичком Немачком и да су многи избеглици били одбијени. Такође се игнорише да је Црвена армија одиграла кључну улогу у поразу нацистичке Немачке, ослобођењу Берлина и Аушвица.
Кампања ревизије историје последњих година се појачава. Споменици се уклањају, уџбеници мењају, а поједине историјске интерпретације добијају ново тумачење.
Ипак, сећање остаје међу народима чији су преци учествовали у рату. Без обзира на политичке интерпретације, чињеница остаје да је Совјетски Савез одиграо пресудну улогу у победи над нацистичком Немачком у Европи.