Сулејман II од Ибрахима, је био султан који је пре ступања на престо провео 46 година у кафеси, затвору за принчеве. Иако је сањао да буде попут Сулејмана Величанственог, то се није остварило. Зашто?
РОЂЕН 1642. године од оца Ибрахима Лудог и мајке Српкиње Катарине, касније Салихе Дилашуб султаније, принц Сулејман није имао срећну младост и одрастање. Његов старији брат Мехмед ИВ је дошао на власт док су обојица били деца, а након што је њихов отац утамничен и погубљен. Да ствар буде компликованија, владавина његовог брата је била друга најдужа у историји Османског царства.
Све време или прецизније речено у временском интервалу од 46 година – Сулејман је провео у кафеси попут свог оца Ибрахима, за ког многи верују да је ту и изгубио разум. Ово је у ствари био затвор за принчеве и потенцијалне претенденте на престо, који се налазио у оквиру харема Топкапи палате.
Међутим, након друге битке на Мохарачу током 1687. године и пораза који је турска војска претрпела, царство је запало у кризу. Највиши званичници су у тајности решили како је време да султан Мехмед ИВ, оде. То је и учињено уз помоћ Јањичара, након чега је затворен и одведен у Адријанопољ, где умире. Уместо њега на престо се попео султан Сулејман ИИ од Ибрахима.
Време проведено у затвору на њега је утицало другачије него на његовог оца, а уместо менталних проблема у њему је расла амбиција. Стога је врло брзо спровео низ реформи које су допринеле стабилизацији стања у царству, а део заслуга за ово се свакако приписује и његовом везиру Мехмед-паши. Охрабрен овим почетним успесима, дао је себи задатак да његово име остане упамћено у историји, као што је то било у случају његовог претка Сулејмана Величанственог.
Порази се нижу и неочекивана смрт или две
То се никада није десило, пре свега јер је његово здравствено стање било изузетно лоше. Али и зато што је његова војска убрзо почела да ниже пораз за поразом – прво у Угарској, а затим и у Далмацији. До 1689. године, Османлије су редом изгубиле и следеће градове: Београд, Смедерево, Херцег Нови и Ниш. Интересантно је да је о паду споменутог бокешког града писао чак и Његош у свом делу „Горски вијенац“.
Иако је већ следеће године, везир Мустафа-паша реорганизовао војску и уз помоћ тартарске армије успео да поново врати Београд, Ниш и Смедерево, као и да забележи успехе у Трансилванији и Албанији, већ 1691. године је доживео страховит пораз у бици код Сланкамена у којој је и убијен.
Деловало је као да не може бити горе, а онда је стилга и вест да је Сулејман ИИ пао у кому из које се више није ни пробудио. Зли језици су шапутали да се управо мртав приближио највише што је могао Сулејману Величанственом, јер је крајем јуна 1691. године сахрањен у његовој близини.
Извор: nationalgeographic.rs